DAVID ALBAHARI: Nikad neću prestati da se zalažem za legalizaciju marihuane! (FOTO) (VIDEO)

Književnik David Albahari u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf priseća se putovanja auto-stopom u Edinburg i otkriva za koje Dilanove stihove mu je žao što ih nije on napisao i kako je propao rokenrol. Jedan od najuspešnijih srpskih književnika u svojevrsnom "muzičkom" intervjuu otkriva da nikad neće prestati da se bori za legalizaciju marihuane.

U jesen 2009. godine David Albahari je iz Kalgarija nazvao svog druga književnika Žarka Radakovića u Keln, zamolivši ga da mu nabavi ulaznicu za nastup njegove omiljene grupe "Groundation". Iako je Željku pomenuti bend bio totalno nepoznat, zamolio je svog starog zemunskog prijatelja da pođe sa njim.

U dugačkim kišnim mantilima, onako najstariji u publici, na koncertu benda "Groundation", prema Albaharijevim rečima, izgledali su više kao tajni agenti nego kao ljubitelji regea. Dodatno ih je nerviralo i to što je džoint sve vreme kružio oko njih, svugde se zaustavljajući, osim u njihovim rukama.

Puni utisaka nakon koncerta dogovorili su se da napišu nešto o onome što su čuli i videli. No, već nakon nekoliko stranica, shvatili su da je ono što bi napisali prekratko za knjigu, a predugačko za objavljivanje u novinama. Na pitanje kako će dalje, Željko je predložio da jedan drugome “zadaju zadatke”, tako što će preporučivati omiljene stvari svojih bendova, a potom voditi dijalog o njima.

Ovako su prema Davidovim rečima postavljeni temelji za “Knjigu o muzici” (Laguna), književnu “partituru” proizašlu iz četiri ruke, koju je majstor kratkih priča promovisao u Beogradu.

- Sam proces pisanja trajao je nepune dve godine, no obojica smo u međuvremenu pisali i druge stvari - počinje priču za Telegraf Albahari, u punoj kafe knjižari “Delfi”, u kojoj je svako od prisutnih tražio priliku da razmeni poneku sa srpskim piscem jevrejskog porekla, koji već godinama živi i stvara u Kalgariju.

- Nakon utisaka sa koncerta "Groundationa", Željko je ispisao prve redove o mojoj omiljenoj grupi Medeski, Martin & Wood, da bi potom ja pisao o njegovom omiljenom muzičaru Marku Ribotu. Usledilo je ispisivanje utisaka nakon preslušavanja Vila Bernarda, grupe Morphine... Rukopis je, razume se, trebalo da završimo sa obojici nam omiljenim Bobom Dilanom - objašnjava Albahari.

Koliko je zahtevno bilo pisanje u četiri ruke na tako velikoj udaljenosti. Vi u Kalgariju, a Željko u Kelnu?

- Za mene je to pre svega bio izazov. Žarko je već bio prevejani majstor pisanja u četiri ruke (sa Skotom Abotom), tako da je mene puštao da se mučim (smeh). Svakome bih preporučio takvo pisanje. Zahvaljujući modernoj tehnologiji osećao sam se kao da smo bili u istom stanu u dve različite sobe, a ne ja u Kalgariju, a on u Kelnu. Pisali smo tako što bi jedan drugome preporučivali omiljene CD-ove. Čim bismo preslušali zadatu temu, opisivali bismo svoje utiske. Bio je to permanentni dijalog, u kojem je s vremena na vreme dolazilo do ozbiljnog “usijanja”. Nekoliko puta sam pomislio šta bi bilo da smo u istom gradu? Garantovano bi se sukobili! Ovako, na različitim delovima sveta, nije bilo prilike.

Čini mi se da ni u ovoj knjizi niste uspeli da ostvarite svoj večiti san − da dostignete Foknerovu rečenicu od 50 stranica?

- Nije mi pošlo za rukom, jer je teško dosegnuti Foknera. Dovoljno je komplikovano i samo imitirati njegovu rečenicu i ritam. To je nešto što mi uporno izmiče. Možda je baš zbog toga i postalo neka vrsta mog ideala i sna.

U svojevrsnom podžanru rok književnosti, sve češće se pojavljuju autobiografije i biografije. Koja od njih vas je oduševila, a od koje ste očekivali više?

- Skoro sve autobiografije me pomalo razočaraju. Razlog je veoma jednostavan, deluju mi prosto neverovatno kada ih uporedim sa svojim razmišljanjima. Jednostavno mi nije jasno kako mogu da napišu autobiografiju i da se sete toliko detalja iz detinjstva, dok ja ne mogu da se setim skoro ničega! Svakako da mi je najzanimljivije bilo ono što je pisao Bob Dilan. Za sada me niko nije razočarao. Verovatno zato što sam čitao uglavnom ono za šta sam znao da će me zadovoljiti.

Koje rok individue su po vama uistinu uspele da promene svet?

- Rokenrol je po definiciji muzika bunta, dok je pop muzika ljubavi. Mnogi rok muzičari su svojim ponašanjem, tekstovima, ili nastupima menjali svet. No, dva ubedljivo najvažnija faktora, koja su najviše uticala na pojedince da se odluče kakvu vrstu života žele i kojim putem hoće da krenu, bili su Bitlsi i Rolingstonsi. Bitlsi su opevali unutrašnji svet. Njih su sledili oni koji su pokušavali da dostignu neki mistički nivo svesti, ili jednostavno da zarone u sebe same. Rolingstonsi su, s druge strane, pripadali spoljašnjem svetu. Više su podržavali ta kretanja. Pa pogledajte samo Mika Džegera, on i dan-danas trči po bini. Oni su po meni bili pokretači najveće revolucije, menjajući život cele jedne generacije.

Koga ste vi sledili − Bitlse ili Rolingstonse?

- Ja sam pripadao onoj grupi koja je sledila Bitlse i bila okrenuta unutrašnjem svetu. Doduše nije me interesovao Istok i put u Indiju. Oduvek me je daleko više zanimao put na Zapad. Tako sam se jednom odvažio na za mene neviđenu avanturu. Auto-stopom sam iz Beograda zapucao u Edinburg. Drugi put sam tako otišao do Londona, za mene, kao i većinu Evropljana, centar svih zbivanja.

Kojeg od četvorice Bitlsa ste najviše voleli?

- Džona Lenona, naravno.

Poznato je da dok pišete obavezno slušate muziku. Šta ste slušali dok ste pisali "Mamac", roman za koji ste nagrađeni Ninovom nagradom, i književnim nagradama Narodne Biblioteke, Balkanikom i Most-Berlinom?

- Interesantno je što ste me to pitali, jer sam baš u vreme pisanja "Mamca" primetio da mi pri pisanju pojedinih scena odgovara da slušam isključivo instrumentalnu muziku. Uvek sam obraćao pažnju na tekstove pesama, te mi se dešavalo ukoliko "naletim" na rečenicu, koja me zainteresuje da ostavim pisanje i posvetim se slušanju. Tokom pisanja "Mamca" slušao sam moju omiljenu grupu Medeski, Martin & Wood. Inače, u poslednje vreme dok pišem najčešće slušam world music.

Za koju rok stvar vam je žao što niste napisali tekst?

- Ima jedan tekst koji me je godinama dosledno vodio na stazu tugovanja što ga nisam napisao. Reč je o pesmi Boba Dilana " Like A Rolling Stone".

U ovoj knjizi sve počinje od rege legendi Groundation. Poznati ste kao iskreni fan ovog muzičkog žanra. Kako vam izgledaju kretanja na ovdašnjoj rege sceni?

- Hvala bogu što postoji Jutjub, pa mogu da pratim ovdašnju scenu. Čini mi se da je u Srbiji prisutan izvestan procvat rege muzike. S druge strane me, moram priznati, sekira to što neki od njih pevaju samo na engleskom jeziku. To je razumljivo kao želja da se dopre do šireg kruga slušalaca. Međutim, nepravda je što se time redukuje razvoj modela rečenica i bitnih rege poruka, na srpskom jeziku, koje bi odgovarale onome što rade rastafarijanci.

Da li se i vama čini da je savremena rok muzika iz bunta prerasla u puko podilaženje publici?

- To je krivica hip-hopa, koji je glorifikovao potrošnju i raskoš, da bi se naposletku pretvorio u parodiju samog sebe. Neki ljudi kažu da je tragedija rokenrola počela kada je pre četiri godine prvi put u istoriji bilo prodato više ploča drugog žanra nego rokenrola. I danas ima revolucionarnih pesama, međutim tehnologija i brza dostupnost promenili su mnoge stvari.

Koje biste rok stvari stavili u obaveznu lektiru?

- Tekstove Boba Dilana i Džima Morisona.

Da li se i dalje zalažete za legalizaciju marihuane?

- Borba je neprekidna. Borba nikad ne prestaje!

(Katarina Vuković)