EKSKLUZIVNO, IVANA STEFANOVIĆ: Kako su se moji preci družili s Ajnštajnovima! (FOTO)

Kada je pre četiri godine kompozitorka i pisac Ivana Stefanović sa suprugom ambasadorom Srbije u Rumuniji otišla da živi u Bukurešt, sa sobom je ponela i stari porodični kofer. No, nije to bio običan kofer.

Predmet izrađen od čvrstog kartona sa drvenim ojačivačima sa strane bio je prepun arhaičnih porodičnih dokumenata od neprocenjive vrednosti. Bila je to mahom prepiska Ivaninih predaka, srpske građanske porodice iz Austrougarske, koju je ovoga puta bila rešena da konačno sredi.

Otvorivši ovaj kofer, Ivana je naišla na pregršt iznenađenja. Između ostalog i na prepisku njene bake Milane Bote i Mileve Ajnštajn, detaljne opise dugih šetnji njenog dede lekara i književnog kritičara Svetislava Stefanovića i Laze Kostića, kao i veze njenog pretka livca Jovana Bote i Karađorđa.

Nakon četvorogodišnjeg boravka u Rumuniji, Ivana se sa suprugom ovih dana vraća u Beograd, i to umesto kofera u rukama, sa knjigom koja nosi naslov "Privatna priča". U nju je strpljivo "spakovala" svu dokumentaciju njenih predaka ispisanu na požutelim hartijama.

Ekskluzivni intervju za Telegraf u jednoj od natkriljenih gradskih bašti započinje, a čime drugo do pričom o koferu, svojevrsnom nemom svedoku jednog vremena u građanskoj Srbiji 19. i početka 20. veka.

- U koferu, koji je bio u mojoj porodici od kada znam za sebe, nalazilo se oko 8.000 stranica raznih dokumenata. Bila je to pre svega porodična prepiska, a onda i važni, ali i nevažni članci iz starih novina, i beležnice od po 150 stranica - objašnjava Stefanovićeva, i dodaje:

- Kao mladi, prirodno nismo bili zainteresovani za ono što se nalazilo u njemu. Kofer je bio neka vrsta predmeta "na smetnji". Stajao je jedno vreme ispod kreveta, onda u jednom ćošku u očevoj biblioteci... Sve dok pre četiri godine nisam rešila da ga pretočim u knjigu.

Verovatno je bilo komplikovano spakovati toliku dokumentaciju. Da li Vam je žao što nešto nije ušlo u knjigu?

- Znate, u porodici se zna da je Vladislav Petković Dis dolazio u kuću moga pradede. No, s obzirom na to da na takve podatke nisam naišla u koferu, o tome nisam ni pisala. Nisam jednostavno dala sebi za pravo da pišem o bilo čemu što nije bilo potkrepljeno dokumentacijom iz kofera.

Kako je u tim dokumentima opisana građanska Srbija? Kako su se Vaši preci, koji su živeli u 19. veku zabavljali, gde su izlazili?

- Svet koji sam upoznala iz ovih dokumenata zabavljao se tako što je išao na humanitarna posela. Na njima se sakupljao novac za siromašne Bosance (to se dešavalo u vreme aneksije Bosne i Hercegovine). Moji preci su živeli životom intelektualaca. Tu nije bilo mesta ludim vožnjama automobilima ručne izrade. Njihova zabava je podrazumevala čitanje klasika, pisanje knjiga... Baki Milani Boti najvažnija stvar na svetu bila je da se iz jedne u drugu kuću prenese klavir! No, ima jedno interesantno mesto na kojem piše kako je sa drugaricama sa studija jednom prilikom išla da gleda grupu Švajcaraca i grupu Engleza kako sa loptom igraju jednu igru koja se zove fudbal (pritom je to napisala u originalu). Bila je to nova neobična igra u to vreme.

Baka koju spominjete, po odlasku na studije u Cirih upoznala je čuvenu Milevu Marić Ajnštajn. Iz tog perioda datira njihovo prijateljstvo i višedecenijska prepiska?

- Baka Milana je u Cirihu studirala psihologiju i pedagogiju. Na studije je otišla uz nadzor svoje majke, koja je na taj način "kontrolisala". Odsele su u pansionu, baš kao i druge devojke, koje su iz cele Evrope stigle na tamošnje studije. U jednom od njih, u Platen štraseu, gde su živele uglavnom zagrebačke studentkinje, inače prijateljice moje bake, doselila se i Mileva Marić. Ona piše kako se u kuću uselila jedna "ružnjikava, ali pametna glava". Ovu studentkinju Politehnike u Cirihu, svi su lepo primili. Čim su se srele počelo je njihovo devojačko "ćeretanje" (smeh).

Da li se Mileva već u to vreme zabavljala sa Albertom Ajnštajnom?

- Uveliko je bila u vezi sa, kako moja baka piše "azbarušenim momkom", koji će mnogo godina kasnije postati čuveni Albert Ajnštajn. On je bio Milevin kolega sa predavanja iz fizike, a baka Milana piše kako je često bio obučen "makar kako", i skoro uvek u izgužvanim pantalonama! Albert je stanovao na drugom mestu, ali je mnogo vremena provodio sa svojom budućom suprugom Milevom, radeći zadatke iz matematike. Baš tako... Baka Milana piše kada god bi ušla u njihovu sobu da su njih dvoje sedeli na krevetu i radili zadatke. Inače, Albert je bio sjajan violinista. To kao profesionalni muzičar znam po repertoaru za koji u dokumentaciji stoji da je izvodio. Čuvene su bile sesije moje bake i Alberta. On je svirao violinu, a ona bi ga pratila na klaviru.

Da li se negde u prepisci pominje Milevina vanbračna ćerka Liserl, koju je rodila sa Albertom?

- Uvek sam podatak o tome da su imali vanbračnu ćerku smatrala neozbiljnim. Sve, međutim, dok nije otvoren jedan istorijski arhiv, koji je potvrdio tu činjenicu. Naime, u prepisci između Mileve i Alberta pominje se ta ćerka. No, u dokumentima iz mog porodičnog kofera nije bilo ni reči o Liserl. Čak se ne pominje ni da je Mileva bila u drugom stanju i da je otišla da se porodi u Kać. Mislim da je prepiska o tome izostala zato što je moja baka kao Milevina prijateljica na svaki mogući način želela da zaštiti svoju drugaricu i da se nikada ne sazna za ovu njenu tajnu. Pa, ni nakon sto godina!

Ima li pak nekih naznaka o tome da je Mileva umnogome doprinela Ajnštajnovim otkrićima?

- Ne, direktnih. Ima jedno pismo iz 1929. godine u kojem Milana piše kako je Mileva bila svedok, tačnije da je na neki način učestvovala u Ajnštajnovim dostignućima. No, ne bih toj rečenici pridavala toliko veliki značaj.

Da li je Vaša baka tešila Milevu kada je ostavio Albert?

- Mileva je bila neizmerno zaljubljena u Alberta. Bila je zavisna od njega. To se vidi po tome koliko je patila kada je on ostavio. Nekoliko godina je bila takoreći nepokretna. Non-stop je ležala u krevetu. Pritom to nije imalo veze sa time što je imala kraću nogu. Mislim da je bila u depresiji. Ajnštajn je prema istorijskim podacima navodno dolazio često da je obilazi, međutim, ja o tome ne znam dovoljno.

A da li je bila svesna značaja koji će jednog dana imati Mileva?

- Nije. Ko bi znao šta će ko da postane u budućnosti i ko će šta da predstavlja kroz sto godina. Istorija dolazi mnogo kasnije.

Milanin muž, Vaš deda Svetislav Stefanović, inače lekar, pesnik i književni kritičar, često je vreme provodio šetajući Bečom sa Lazom Kostićem?

- To druženje je već nešto što je obradila istorija književnosti. Veći deo pisama između njih dvojice su obrađena i objavljena i nalaze se u Matici srpskoj. No, to drugovanje je bilo od fundamentalnog značaja, jer je moj deda glasovito zastupao modernistička kretanja i bio je zapravo zaštitnik poetskog govora, u to vreme odbačenog pesnika Laze Kostića. Dakle nije se to prijateljstvo vrtelo oko ića i pića, i beskonačnih šetnji kroz Beč, već i važnih razgovora u takozvanom modernističkom krugu srpske poezije.

Da li u nekom pismu Laza pominje možda svoju veliku ljubav Lenku Dunđerski?

- Ma, kakvi! Laza je u Beč dolazio sa suprugom, jednom bogatom prečankom. Dešavalo se da ponekad u četvoro izađu Laza i njegova supruga i moji deda i baba u neki od elitnih bečkih restorana ili bogati impresivni hotel u kakve je Laza imao običaj da odseda. Jednom prilikom je moja baka Milana opisujući Lazinu suprugu, svojoj majci napisala: „Mora da je nekada bila lepa, samo što je sada debela kao slon!“

U knjizi ste opisali i susrete Vašeg predaka Jovana Bote sa Karađorđem.

- Jovan je kao šegrt sa svojim majstorom, izvesnim Janošem, u vreme Prvog srpskog ustanka, prešao iz Erdelja (današnja Transilvanija) preko Zemuna u Srbiju da lije zvona. Ali pre zvona počeli su da liju i topove. Prema izveštaju uhoda austrijskom caru, oni su napravili više od dvadeset topova! Da li je Karađorđe upoznao Jovana kao topolivca, ili su se znali od ranije, nije poznato. Ono što se zna je da mu je Karađorđe dao svoju rođaku za ženu. Isto tako se znalo i da njih dvojica nisu slučajno došli u Srbiju, već zadojeni idejama o podizanju ustanka protiv Turaka. Nije bila mala stvar izlivati zvona po narudžbini Praviteljstvujuščeg sovjeta, u Srbiji, u kojoj se zvonjava nije čula punih pet vekova!

Ne mogu da ne spomenem i drugovanje Vašeg pradede Pavla Bote i Nikole Pašića.

- Na jednom mestu u knjizi prenosim opis slavlja u kući Pavla Bote u Kruševcu, na kojem su glavni gosti bili Nikola Pašić i njegovih dvadeset radikala. Do detalja je opisano šta se jelo i pilo, jer je o tome pisala domaćica ručka, Pavlova supruga. Između ostalog stoji i da je bilo izvanredno, ali da je ona "mrtva umorna".

Pripremate li već neko novo štivo?

- Čim se smestimo u Beogradu, počeću da pišem nešto novo. Otkriću samo da ću se ovoga puta vratiti svojoj osnovnoj profesiji − muzici, komponovanju.

(Katarina Vuković)