ŠNAJDER (83) KOJI ŠIJE 70 GODINA: Rad me održava i čini zdravim i dugovečnim (FOTO)

U prostor od svega dva kvadrata u centru podeljenog grada na Ibru stale su sve uspomene i sećanja koje je Miodrag Mijalačković iz Vučitrna, poznatiji kao Mijo šnajder poneo iz rodnog grada.

Ovaj krepki starac zašao u devetu deceniju, čiji je život obeležila šivaća mašina, prima i "najteže popravke, menja rajfešluse, skraćuje odeću i krpi ono što se zakrpiti može".

- Sve su mi ovo nabavili moji Vučitrnci, kad su me pre 14 godina nagovorili da se vratim iz centralne Srbije, gde sam izbegao zbog ekstremista - započinje svoju priča čuveni šnajder, pokazujući nam svoju "radnju" koja mu je pomogla da preživi.

Jednog sina, Ljubišu, tragično je izgubio, a snaja Mila je, kako kaže, uzela svu imovinu koju je za života prepisao sinu kako bi kasnije brinuo o njemu.

- Rad me održava, zdrav sam, ne pijem lekove, a šijem i više od dvanaest sati dnevno - priča Mijo, i dodaje:

- Zanat sam počeo da učim pre 70 godina, od zeta koji je bio poznati šnajder u vučitrnskom kraju, učenik minhenske škole. Neću da se hvalim, i ovde sam malo na glasu, imam puno mušterija, a kada sam radio u Vučitrnu dolazili su čak iz Prištine, dovodio ih je Ilija Vakić, koji je radio u Komitetu, videli uvek dobra odela na njemu i tražili majstora. Albanci su dolazili više kod mene, nego kod njihovih, kažu: "Neću džebe da mi šiju, 'oću kod tebe". Dolazili su profesori, njihove žene, šio sam im kostime i takve stvari.

Kako kaže, najteži dan u životu bio mu je 15. jun 1999. godine, kada je zaključao radnju i kuću, poneo što se u zavežljaj moglo spakovati i otišao kod sina u Krupanj.

- Posle godinu dana, došao sam da vadim neka dokumenta u Mitrovicu, moji Vučitrnci, počeše da me nagovaraju: "'Ajde, čika Mijo, da dođeš da radiš". Ja pristadoh, a oni mi pomogli, hvala im. Najpre su mi dali ovu prostoriju, neki mi dadoše makaze, neki mašinu. Ovde mi je bila i soba i kuhinja, spavao sam na poljskom krevetu koji sam unosio uveče, a iznosio ujutru. Sada stanujem privatno, plaćam kiriju, dobro mi je, imam jednog sina u Resavici, radi kao rudarski inženjer, obilazi me i obilazim ga - kaže čika Mijo, dok s lakoćom utinje konac u iglu.

NEMA GDE DA SE VRATI

Do skoro se nadao da će se vratiti, ali, kako kaže, "tamo nema srpske duše".

- Crkvu su nam zapalili, popravljaju je sada, ali kome? Jednom godišnje za Svetog Iliju odemo tamo. Vodili me ovi stranci, kuće su nam pokradene, spaljene, srušene, spomenici su nam uništeni, humke zarasle - slikovito opisuje ono što je video i doživeo u gradu koji više "nije njegov".

- Sam sam, vreme prolazi evo već 14 godina, a kao da je juče bilo - kaže čika Mijo šnajder, prema kome je život bio nemilosrdan, a sudbina nepravedna.

Ispred radnje, u koju su jedva stale dve stolice, improvizovane police sa odloženim stvarima "koje bi trebalo da se srede", mašina i sto na kome čika Mija kada kroji pantalone "skroji pola nogavice, obeleži, pa pomeri, tako i pegla, mali mu stočić", dok mušterije strpljivo čekaju.

Na zidu radnje kalendar i slika Slobodana Miloševića, koju su mu, kako kaže, mnogi predlagali da skloni.

- Otkad znam za njega u njegovoj sam partiji. Za mene je on najbolji političar koga smo imali, nosim ga i u džepu, kome pravo, kome nije, svako ima pravo na svoje mišljenje - kaže majstor Mijo, i dodaje:

- Dok sam ja tu, i ta će slika da stoji.

(S. S.)