HARMONIKAŠI KOJI SU OSVOJILI SVET: Stranci vole našu slovensku dušu (FOTO) (VIDEO)

Pre polaska na svetski muzički festival u Insbruku, članovi novosadskog orkestra harmonika AKUD "Sonja Marinković" nisu ni slutili da će se u konkurenciji od čak 10.000 izvođača vratiti sa zlatnom medaljom.

Još manje da će poneti titulu prvog stranog orkestra koji je nakon 30 godina na ovom prestižnom takmičenju osvojio prvu nagradu u najviše rangiranoj festivalskoj kategoriji i to sa neverovatnih 48,8 od maksimalnih 50 bodova!

Propagirajući sviranje umetničke muzike na harmonici, koja se prema njihovim rečima na ovim prostorima sasvim pogrešno vezuje isključivo za kafanu, članovi orkestra predvođeni dirigentom Goranom Penićem, već decenijama bore se za otvaranje Akademije za harmoniku. To kako kažu ponekad nažalost izgleda kao uzaludna rabota!

Uz nadu da će nakon ovog nesvakidašnjeg uspeha naših harmonikaša neko od nadležnih, ako ništa bar početi da razmišlja na tu temu, u redakciji Telegrafa razgovarali smo, okruženi brojnim odlikovanjima (sa takmičenja u Puli i Nemačkoj) sa dirigentom AKUD "Sonja Marinković" profesorom Goranom Penićem.

- Bio je pravi izazov učestvovati na festivalu ansambala i orkestara harmonike sa 30-godišnjom tradicijom i čak 10.000 učesnika. Najboljja slika njegove masivnosti je ogromna Kongresna koncertna dvorana u kojoj se takmičenje održava – počinje priču za Telegraf, dirigent Penić.

Da li je bilo i učesnika iz zemalja u kojima nikada ne bismo pomislili da se sluša harmonika?

- Bilo je učesnika iz Švajcarske, Moldavije, Austrije, pa čak i Londona...

Šta su Britanci svirali?

- Jednu modernu kompoziciju londonskog autora, koja je više zabavnog i igračkog karaktera.

Vi ste se predstavili sa kompozicijama domaćih autora? 

- Smatrali smo da je to najbolji način da se predstavi srpska kultura.  Svirali smo kompozicije: "Boje" Slavka Šuklara, "Grlica" Stevana Hristića i "Sinfonieta" Stevana Divjakovića.

Sastav vašeg orkestra je prilično heterogen. Šta povezuje vaše članove, osim ljubavi prema harmonici?

- Među 40-ak članova, uzrasta od 14 do 45 godina ima advokata, kriminologa, profesora matematike, profesora muzičke škole "Josip Slavenski", učenika muzičke škole "Isidor Bajić"… Zapravo, ono što je svima zajedničko je da su sadašnji ili bivši učenici muzičke škole "Isidor Bajić". Inače, orkestar je osnovan pre 60 godina.

Publika u Insbruku ispratila vas je ovacijama. Reklo bi se - prilično atipična reakcija "hladnih" zapadnjaka?

- Publika je bukvalno na nogama ispratila naš nastup! Zajedno sa članovima žirija ispratili su nas sve do poslednjeg iz dvorane gromoglasnim aplauzom. Prava je retkost da recimo dirigent izlazi da se pokloni čak pet puta. A, to se nama desilo. U holu su nam prilazili ljudi iz najrazličitijih krajeva sveta da nam se zahvale na emocijama, koje smo probudili u njima. Čudno im je bilo i to što sviramo napamet. Svako moje mrštenje i odobravanje orkestar otprati, a publika tu interakciju oseti. Zapadnjaci možda imaju besprekorne uslove za rad, ali nemaju tu emociju... Nemaju slovensku dušu. Naš orkestar se snalazi sa štapom i kanapom oko instrumenata. Udaraljke nam se raspadaju, uvek je prisutan stres na sceni hoće li nam instrumenti izdržati. Da nas Grad i Pokrajina nisu podržali ne bismo ni otišli u Insbruk.

Poseban doživljaj bilo je neobično proglašenje pobednika?

- Proglašenje izgleda krajnje neobično. Učesnici sede na tribinama opremljeni rekvizitima za navijanje, a dirigenti stoje u parteru gde se održavaju sportski događaji i čekaju prozivanje žirija po kategorijama, od poslednjeg do prvog mesta. Naša je bila takozvana „najviša kategorija“ sa najtežim umetničkim zahtevima. Od mogućih 50, dobili smo 48, 8 bodova! To je ujedno i najveći broj osvojenih bodova na ovom takmičenju.

Da li ste strancima svirali i neke izvorne pesme?

- Kako da ne! Svirali smo „Jovano, Jovanke“, vranjanske pesme... Naravno, sve to nakon takmičenja. U jednom trenutku su nas ispred Kongresne koncertne dvorane slušali izvođači iz sto autobusa. Imali smo i poseban sešn sa nemačkim orkestrom Tatjane Rauši Berger. Oni su nama otpevali „Teci, teci Dunave“ i „U Novom Sadu“. Bilo je simpatično slušati ih kako „lome jezike“... A, onda su oni nama „vratili“ tako što su nam uručili note da otpevamo dve nemačke pesme. Tek je tu bilo lomljenja jezika! Mogu misliti kako smo im simpatično delovali (smeh). Toliko su nas zavoleli da su nam čak ponudili da skupe prilog i kupe nam instrumente koji nam fale.

Koji incident u karijeri pamtite kao najnezgodniji?

- Onaj na takmičenju u Pragu pre nekoliko godina, kada su usred nastupa prestali da nam rade elektronski instrumenti. Bio je to strašan stres za sve! Uporno sam pokušavao da objasnim žiriju u čemu je problem. Naposletku smo posudili instrumente iz nemačkog orkestra i tako nastavili s programom. Iako smo otpraćeni sa ovacijama, žiri nas je kaznio zbog probijanja minutaže!

Bilo je, međutim i nesvakidašnjih najava?

- Na jednom takmičenju u Nemačkoj voditelj nas je najavio: „Ovo je čuveni orkestar koji drži note u glavama, dok Nemci drže glave u notama“.

Čak su i Novi Sad prepoznavali po vašem orkestru?

- Bilo je to u vreme kada ja još nisam bio dirigent. Naime, kada je svojevremeno jedan strani ambasador došao u Novi Sad, rekao je onima koji su ga upoznavali sa gradom: „Ah, pa ovo je ono mesto, u kojem radi čuvena Milana Baračkov i njen fantastični orkestar“!

Svirate li neke rok standarde?

- Kao akademski orkestar sviramo isključivo klasičnu i muziku komponovanu za harmoniku. Poneku zabavnu melodiju odsviramo, ali samo na našim koncertima. Inače, kod nas ima puno orkestara harmonike, koji sviraju na primer repertoar grupa Aba, ili Kvin.

S obzirom da ste Vojvođani, a svirate harmonike, šta vam više “leži” Guča ili Egzit?

- Možda pre Guča, ali ne u novokomponovanom, već u izvornom smislu!

Sa kojom svetskom zvezdom biste voleli da sarađujete?

- Bez pogovora sa velikim američkim sopranom Ketlin Betl.

(Katarina Vuković)