Kome smeta fiksni kurs dinara?

Protekle sedmice bili smo svedoci još jednog šoka na deviznom tržištu s obzirom na to da je evro u svega par dana ojačao za nekoliko dinara. U procentima gledano, omiljena valuta u Srba porasla je za 2,6 odsto, dok je u četvrtak na deviznom tržištu kurs dinara pao na istorijski najnižu vrednost od 109,18 dinara za jedan evro.

S obzirom na to da je ovaj scenario na delu po ko zna koji put po redu, direktni gubitnici su se momentalno identifikovali, ponajpre građani koji imaju obaveze u stranoj valuti (krediti, kirije...). Ništa lakše neće biti ni privrednicima koji sve više razvijaju mađioničarske veštine za donošenje odluka u trenutnom poslovnom ambijentu, dok ni inflacioni pritisci neće izostati, niti će birati žrtve.

Uzroci naglog pada vrednosti dinara bili su povećana količina domaće valute u opticaju odnosno veća tražnja za evrima kojima je plaćan uvoz energenata, te pojačane tenzije u vezi sa stabilnošću domaćeg ekonomskog sistema.

Logično pitanje koje sledi posle ovakvih dešavanja jeste zbog čega domaća ekonomija ne može poslovati u sistemu fiksnog deviznog kursa?

U takvim okolnostima, jedino bi povećana količina deviza dozvolila štampanje dinara, dok bi, suprotno, njihov odliv značio povlačenje domaće valute iz opticaja. Time bi pitanje inflacije bilo rešeno na relativno bezbolan način.

No, u čemu je onda kvaka i zašto ima toliko protivnika ovog modela? Pre svega, jer smanjuje opseg delovanja domaćih izvršnih i monetarnih vlasti. Ograničavanje monetarnih ovlašćenja značio bi i kraj zapušavanju ovdašnjih rupa štampanjem dinara, odnosno takva aktivnost u transparentijem modelu momentalno bi postala vidljiva.

Umesto toga, imamo jedan kompleksan i zakulisan sistem koji sačinjavaju aktivnosti poput targetiranja inflacije, diskrecionih intervencija NBS-a, trgovine zapisima i dr., koje na kraju obično bivaju omeđene psihološkim faktorima kao glavnim uzrocima slabljenja dinara.

Istina, fiksni kurs ne bi rešio krucijalne probleme ovdašnje ekonomije, ali bi u monetarnoj oblasti uneo preko potrebnu transparentnost, predvidivost i disciplinu koji nedostaju svim segmentima ovdašnjeg društveno-ekonomskog sistema.

U takvom modelu, privrednici bi jednostavnije donosili poslovne odluke, dok bi građanima u velikoj meri bilo olakšano vođenje ličnih finansija. Bio bi to dašak promena u više nego zagušljivom i ustajalom domaćem poslovnom ambijentu.