ISPOVEST ŠAKALA KOJI SE POKAJAO: Više nisam mogao da ćutim! (VIDEO)

Bivši srpski borac Zoran Rašković koji je postao ključni svedok Tužilaštva na suđenju nekadašnjim saborcima za ratne zločine počinjene na Kosovu kaže da je morao da progovori o svirepim masakrima koje je počinila njegova jedinica.

Zorana Raškovića zvali su herojem i kriminalcem, patriotom i izdajnikom, ludakom i genijem. Kada je BIRN od njega zatražio da ukratko opiše samog sebe, rekao je da je “čovek istine”.

- Želim da okončam 15 godina ćutanja. Želim da pogledam svojoj prošlosti u oči, da maknem krst s glave - kaže bivši pripadnik srpskih paravojnih formacija Zoran Rašković, trenutno ključni svedok Tužilaštva u predmetu protiv 13 bivših srpskih boraca optuženih za ratne zločine počinjene tokom rata 1999. u četiri kosovska sela.

Rašković, bivši pripadnik paravojne jedinice “Šakali”, svedočio je u nekoliko navrata pred Specijalnim sudom u Beogradu, dajući iskaze o svirepim masakrima u selima Ljubenić, Pavlan, Zahač i Ćuška u okolini Peći.

Poslednje dve godine Rašković se nalazio pod stalnom policijskom zaštitom, zato što su, kada je odlučio da svedoči pod punim imenom i prezimenom, on i njegova porodica počeli da dobijaju pretnje od bivših “Šakala” i Jedinice za zaštitu svedoka (JZS).

Rašković tvrdi da sve to dokazuje da država “ne želi da čuje istinu o Kosovu”.

- Pitam se da li sam više izmanipulisan te 1999, kada sam s 18 godina ponosno otišao u onakav rat misleći da se tako "brani ognjište od zlih Arnauta" ili sada, kada sam zarad istine ugrozio čak i živote svojih najbližih, obmanjen idejom da je došlo vreme za suočenje s prošlošću i pomirenje - navodi Rašković.

Dva puta izbeglica

Objašnjavajući šta misli pod “manipulacijom” devedesetih, Rašković kaže:

- Zbog svih tih ratova i kampanja sa svih strana da nam neko uzima zemlju, mislio sam da činim pravu stvar. Znate, bio sam izbeglica iz Hrvatske, a sada s Kosova.

Rašković je rođen u Rijeci, dok je Hrvatska još bila deo SFRJ. Usred ratnih zbivanja na Balkanu, kao petnaestogodišnjak pobegao je iz rodnog grada na Kosovo.

- S ocem, majkom i mlađim bratom, kao izbeglica po prvi put, odlazim na Kosovo, odakle su mi roditelji rodom - priča Rašković.

Po završetku školovanja 1998. odlazi na odsluženje redovnog vojnog roka, gde je bio lično obezbeđenje Vladimira Lazarevića, tadašnjeg načelnika Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ). Lazarevića je Haški tribunal osudio na 15 godina zatvora za ratne zločine.

Tokom dvanaest meseci njegove službe izbio je oružani sukob između Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i srpskih snaga bezbednosti. Rašković tvrdi da je prisustvovao uznemirujućim prizorima ubistava srpskih civila u logoru OVK Klečka i na jezeru Radonjić, što ga je nagnalo da se prijavi i bori “za kosovsku zemlju”:

- Kada sam se vratio, Peć više nije bila onaj isti grad. Pobijeno je šestoro srpske dece u kafiću "Panda", pa se mržnja i netrpeljivost osećaju na svakom koraku.

Radeći u lokalnom kafiću, upoznao je Nebojšu Minića, poznatijeg kao “Mrtvi”, ozloglašenog kriminalca i pripadnika više paravojnih formacija, kao i policijske jedinice “Munje”, optužene za neka od najgorih zverstava.

Smrtonosni “Šakali”

Minić ga je regrutovao u novu jedinicu po imenu “Šakali” od desetak boraca, namenjenu, po Raškoviću, za obavljanje “prljavog i najopasnijeg posla”.

- Imponovala mi je prilika da budem deo te ekipe. Tada sam bio klinac, ne zanimam se za komande. Imam Mrtvog i mislim da je Mrtvi alfa i omega - kaže Rašković, pa nastavlja:

- Hrabrio nas je rečima: ‘Takvi ljudi su nama potrebni, potrebni smo državi." Dakle, u tom trenutku nisam razumevao ni dubinu ni značaj tih reči, ali sada ih kapiram vrlo dobro - navodi on i dodaje:

- Sto dana rata ova jedinica harala je Metohijom, sejući strah i horor među albanskim življem.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije optužilo je 2010. Toplicu Miladinovića, Srećka Popovića, Slavišu Kastratovića, Bobana Bogićevića, Radoslava Brnovića, Vidoja Korićanina, Veljka Korićanina, Abdulaha Sokića, Milojka Nikolića, Sinišu Mišića, Zorana Obradovića, Dejana Bulatovića i Ranka Momića za ubistva više od 100 kosovskih Albanaca počinjena tokom sukoba 1999. godine u selima Zahač, Pavlan, Ljubenić i Ćuška.

Na suđenju je Rašković identifikovao većinu njih kao direktne učesnike u masakru.

Svi oni, osim Toplice Miladinovića, koji je bio komandant VJ, smatraju se bivšim pripadnicima “Šakala”.

Komandna struktura “Šakala” i dalje je predmet sporenja, jer su mnogi pripadnici jedinice na suđenju tvrdili da je ona bila u sastavu regularne vojske, a ne paravojna formacija.

Rašković kaže da je vođa jedinice bio Minić, ali da se često konsultovao s komandom VJ u Peći.

- Imali smo vojna obeležja, trokute i bonove za gorivo. Mrtvi je imao službenu legitimaciju da je oficir. Dakle, u tom smislu znam da je postojala povezanost s komandom, lično sam ga najmanje desetak puta povezao do komande i nazad - objašnjava Rašković.

Miniću nikad nije suđeno jer je 2005. preminuo od side u Argentini. Smatra se da je održavao bliske veze sa srpskom policijom i visokim zvaničnicima.

Život posle masakra

Nakon što je 9. juna 1999. potpisan Kumanovski sporazum kojim je okončan rat na Kosovu, Rašković i njegova porodica izbegli su u centralnu Srbiju. Tada je on postao član nekoliko kriminalnih bandi i ubrzo posle rata osuđen na 12 godina zatvora zbog pljačke banke.

U svoju odbranu naveo je da je samo “oteo oteto”, aludirajući na način poslovanja vlasnika “Delta banke” tajkuna Miroslava Miškovića, koji je u međuvremenu optužen za protivpravno sticanje dobiti u iznosu višem od 30 miliona evra od privatizacije kompanija za izgradnju puteva.

Dok je boravio u zatvoru, Rašković je organizovao nekoliko pobuna, uključujući i onu 2006, kada je više od stotinu zatvorenika iz protesta zašilo sebi usta.

Dva puta je bežao iz zatvora, a kad je konačno izašao odatle, postao je zaštićeni svedok u slučaju “Šakali”.

Prvobitno je planirano da Rašković svedoči pod merama zaštite identiteta, ali je on odlučio da svedoči javno, da bi mogao da “kaže istinu o užasima na Kosovu”.

- Tražio sam da ih sve pogledam u oči. To nije ceo srpski narod radio, već pojedinci. Želeo sam skinem teret s duše. Hteo sam da se moja reč čuje i u Prištini, i u Beogradu, i u Briselu. Ne smatram da je patriotizam ćutati o takvom zločinu, posebno ako se zapali, pobije celo selo ili kako god. To je kukavičluk - ističe Rašković.

Tokom suđenja, dobijao je pretnje od bivših saboraca.

- Ne može da bude opravdanje: "I oni su nama zlo činili". Zlikovac je zlikovac, bre! - napominje on.

Danas za sebe kaže da nema državu jer ne poseduje zvanična lična dokumenta. Pre dve godine podneo je zahtev za izdavanje lične karte kad mu je istekla stara, ali vlasti i dalje odbijaju da mu je izdaju.

- Tražio sam pomoć i žalio se svim mogućim institucijama – policiji, Tužilaštvu, sudiji i ombudsmanu. Svi su rekli da će pomoći, ali i dalje nemam ličnu kartu - navodi Rašković i dodaje:

- Osećam se izdanim ili tačnije, izigranim, jer tražim od države da mi obezbedi osnovna ljudska prava, dok svi ostali "Šakali" hodaju slobodno Beogradom.

U budućnosti, Rašković bi voleo da se vrati na Kosovo.

- Imam zemlju tamo. Ništa nisam prodao. Voleo bih da se vratim i započnem novi život. Zato sam svedočio. Vreme je za istinski dijalog, jer nemam ja još 15 godina da čekam. Hoću da se vratim kući - kaže na kraju.

(Telegraf.rs / Izvor: balkaninsight.com)