ALARMANTNO: Pozorišta dobila od Grada pare za po jednu skromnu predstavu!

Vrata svih starih dobrih bioskopa odavno su zatvorena, muzeji su pred raspadom, biblioteke nemaju za otkup knjiga. Sudeći po zakonu o budžetskom sistemu koji predviđa da se od 1. januara 2014. godine ukinu računi sopstvenih sredstava institucijama kulture, ni pozorištima se izgleda ne piše dobro.

S obzirom na to da u neredovnom i neizvesnom budžetskom sistemu od sopstvenih sredstava (prim. aut. novca od prodaje ulaznica) plaćaju ne samo održavanje postojećeg repertoara, već i popravljaju kvarove, scenografiju, i nabavljaju neophodne rekvizite, ovaj zakon bi samo mogao da dovede do jednoga - zatvaranja pozorišta.

Ma, koliko u ovom trenutku to izgledalo nemoguće, podsetimo isto je svojevremeno izgledalo i kada je najavljivano gašenje bioskopa. A, onda su nakon privatizacije, 2007. "preko noći" svi pozatvarani. Danas se samo oni malo stariji sećaju šta su za njih svojevremeno značili Balkan, Zvezda, Kozara...

Podaci o budžetu koji je iz Skupštine grada izdvojen za pozorišta, više su nego alarmantni.

- JDP je iz budžeta za nove predstave dobilo za celu 2013. godinu 4,8 miliona dinara. To je nedovoljno za jednu premijeru na velikoj sceni - objašnjava Tamara Vučković, v. d. direktora JDP-a dodajući da je neizvesno da li će i tu sumu uopšte dobiti.

Ništa bolje stanje nije ni u ostalim pozorištima.

- Od Grada smo svojevremeno dobijali sredstva za osam premijera godišnje. U poslednje vreme, međutim, jedva da imamo za jednu predstavu - kaže za Telegraf upravnik Ateljea 212, Ivana Dimić dodajući da ne može da shvati one koji ne razumeju zašto je za pozorište važno da ima premijere.

- Uobičajeni život predstave traje tri godine. Nakon toga opada gledanost, a onda više niko neće da je gleda. Jednom rečju, da bi pozorište živelo, neophodno je da redovno proizvodi određeni broj premijera. Mi smo od grada dobili pare za jednu premijeru, pa vi sad vidite kako ćemo opstati! - priča Dimićeva.

Pozorište Zvezdara teatar je prema rečima izvršnog direktora Nenada Brkića iz budžeta dobilo još manje para za novu produkciju. Svega, kako kaže 4 miliona.

- U prevodu na običan jezik, to vam je dovoljno za svega jednu, i to skromnu predstavu - kaže Brkić dodajući da je glavni razlog poražavajućeg stanja, u kojem se nalaze pozorišta to što se iz budžeta za kulturu izdvaja poražavajućih 0,62 % sredstava.

Iz Skupštine grada ranije su se branili time da je situacija otežana zbog porasta troškova za prioritetne obaveze u koje spadaju: zarade zaposlenih, grejanje, struja, voda, prevoz i obezbeđenje. Sada, međutim, ne žele više ni da komentarišu prema njima očigledno spornu pozorišnu problematiku.

Naime, i pored upornih pokušaja, ekipa Telegrafa ni za dve nedelje nije uspela da dobije odgovor od nadležnih iz Skupštine grada po pitanju ove očigledno sporne tematike.

- Grad primenjuje svoje obaveze po automatizmu. Nekoliko godina unazad, progresivno se smanjuje budžet za sva pozorišta. Ukupan budžet za Zvezdaru bio je 26 miliona, pri čemu tu govorim i o platama za 19 zaposlenih i održavanje objekta. Iz ovog razloga manje je para ostalo za produkciju, koja je, razume se, drastično opala - objašnjava Brkić.

S obzirom na to da je ovom pozorištu neophodno 70 miliona dinara da bi funkcionisalo, kada se računica stavi na papir, proizlazi da čitavih 40 miliona, Zvezdara teatar mora kako ume i zna samo da nabavi. A u današnje vreme je najteže naći sponzora.

- Svakodnevno se trudim da nađem sponzore. Aplicirala sam na 23 mesta i nisam dobila nijedan odgovor - kaže za Telegraf Ivana Dimić.

Kada je o samofinansiranju reč, Zvezdara Teatar se prema Brkićevim rečima može smatrati pionirom na tom polju. Još pre 29 godina uprava se okrenula vlastitim prihodima, koje je ostvarivala isključivo prodajom predstava.

Danas je ovaj model funkcionisanja sve popularniji, a prema Brkićevim rečima svojevremeno je nailazio na oštre kritike.

- Uglavnom su nas kritikovali kako, usled okretanja vlastitim prihodima generišemo mahom produkciju okrenutu “zabavnom”, a ne umetničkom sadržaju. Sve zlonamerne kritičare demantovale su naše predstave “Profesionalac”, “Mala” i “Kumovi” - dodaje Brkić.

Jedna od najdominantnijih prečica za konačno dokusurivanje pozorišta svakako je bilo i predlaganje primene krajnje besmislenog zakona o javnim nabavkama, iz kojeg su, srećom, pozorišta naposletku isključena.

- Da nisu doneli tu odluku, slobodno mogu da kažem da od prvog aprila ne bismo mogli da radimo - kategorična je Dimićeva, plastično opisujući do koje bi mere uključivanje pozorišta u zakon o javnim nabavkama bilo apsurdno.

- Primera radi, treba da nabavimo daske za scenografiju. Kako bismo bili u skladu sa zakonom o javnim nabavkama prvo bismo morali da stavimo ponudu dasaka na tender. S obzirom na to da tender može uvek da se obori, do premijere ne bismo mogli da stignemo ni daske da kupimo, a kamoli šta drugo - završava priču Dimićeva.

Iako se izlaz teško nazire, pozorišni poslenici ga ipak vide. Kažu da bi donošenje zakona o pozorištima rešilo mnoge probleme. No, do sada je održano toliko okruglih stolova na temu reforme mreže pozorišta da po pitanju konačnog donošenja tog zakona niko više nije optimističan.

Dakle, dok se konačno ne izglasa zakon o pozorištima, možda bi izlaz bilo bolje potražiti na drugom mestu. Na primer u tome da finansijeri (ko god oni bili) konačno shvate da je ulaganje u pozorišta profitabilno. Ako ništa, za male pare bi mogli da dobiju dobru reklamu.

Najalarmantnije je, međutim, to što očigledno niko ne shvata značaj kulture u ovoj zemlji i to da ukoliko nemate kulturu, ne postojite kao narod.

(Katarina Vuković)