DANAS JE SVETI VASILIJE OSTROŠKI: Svetitelj kome se mole i muslimani!

Danas se slavi uspomena na Svetog Vasilija Ostroškog, a pred njegovim moštima mnogi bolesni uspeli su da se iscele. Takođe, nije retkost da u manastir Ostrog dolaze i pripadnici drugih religija kako bi pronašli mir i pomoć.

ŽIVOT SVETOG VASILIJA OSTROŠKOG

Sveti Vasilije rođen je u selu Mrkonjić u Popovom polju 28. decembra 1610. godine od roditelja Petra i Anastasije Jovanović. Na rođenu je dobio ime Stojan. Iako su bili siromašni, Jovanovići su važili za pobožnu porodicu koja redovno posećuje sva bogosluženja.

Kao mladić, Sveti Vasilije je boravio u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice u Zavali, jer se tada obrazovanje moglo steći samo u manastirima. Pošto mu se dopao život u manastiru, odlučio je da se zamonaši. Međutim, pošto je još bio mlad, predložili su mu da preispita svoju odluku.

Iz manastira Zavala odlazi u manastir Tvrdoš, gde je odlučio da se zamonaši. Na monašenju je dobio ime Vasilije, po uzoru na Svetog Vasilija Velikog. Ubrzo posle monašenja odlazi u Crnu Goru kod cetinjskog mitropolita Mardarija, međutim, ubrzo je došlo do sukoba zbog koga je Vasilije morao da napusti Cetinje.

Naime, Papa je poslao jezuite u ove krajeve da iskoriste teško stanje u narodu kako bi ih preobratili sa pravoslavlja u rimokatoličku veru. Vasilije je prepoznao opasnost koja vreba od jezuitskih sveštenika i uporno ukazivao na to mitropolitu Mardariju, ali ovaj nije želeo da se suprotstavlja rimskim izaslanicima.

Zbog borbe protiv unijata, mladi monah Vasilije postao je cenjen u narodu, a mitropolit Mardarije je odlučio da ga protera sa Cetinja. Narod se protivio ovakvoj odluci, ali Vasilije nije želeo da nastavlja sukob u Crkvi, te je odlučio da se dobrovoljno vrati u Tvrdoš.

Odlučio je da obilazi hercegovačka sela i pomaže ljudima koji su tada živeli teško pod turskim ropstvom, a zbog njegovog načina života mnogi su ga tada poredili sa Svetim Savom.

Ubrzo je pao u nemilost Turaka, pa je morao da beži u Rusiju. Pošto je proveo neko vreme tamo, vratio se u Tvrdoš sa dosta hrane i novca, koji je uspeo da skupi, a zatim ga podelio sa narodom po Hercegovini. Potom odlazi na Svetu Goru gde provodi godinu dana kako bi se dodatno obrazovao i produhovio.

Po povratku sa Svete Gore, Vasilije je postavljen za mitropolita onogoškog, sa sedištem u Onogoštu (Nikšić). U to vreme Turci su  počeli još više da muče i pljačkaju srpski narod, Vasilije je morao da se skloni i pod planinom Zagaračom napravio je keliju gde je živeo i molio se.

Predloženo mu je bilo da se prebaci u manastir Ostrog, koji je bio dobro utvrđen i sklonjen daleko od puta, kako Turci ne bi mogli da upadnu. Pošto je konačno dočekao da u miru vodi svoju mitropoliju, uspeo je da proširi bratstvo manastira Ostrog i obnovi nekoliko crkava.

Upokojio se mirno bez bolova  29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio, kasnije je izrasla jedna vinova doza, iako u steni nema ni malo zemlje.

Ubrzo posle njegove smrti, ljudi su počeli da dolaze na njegov grob kako bi se iscelili i našli utehu. Bio je smatran za svetitelja još tokom života, a kako je vreme odmicalo posle njegove smrti, kult je sve više i više jačao.

NA POKLONJENJE DOLAZE I MUSLIMANI

Počela su da se dešavaju čuda i isceljenja, koja i dan danas traju. Pored pravoslavnih, na grob Svetog Vasilija Ostroškog počeli su da dolaze i muslimani.

Poklonici i danas dolaze u velikom broju iz svih naših krajeva Ostroškom Čudotvorcu, bez obzira na veroispovest i nacionalnu pripadnost.

Dolaze, štaviše, i iz inostranstva. Kraj kivota Svetog Vasilija uznose se molitve i na našem i na stranim jezicima. Mnogi donose decu da krste baš ispred moštiju, i mnogi nazivaju decu imenom Vasilijevim, a mnogi tu sklapaju brak, ili se ispovedaju i pričešćuju, ili traže da im se čitaju molitve za zdravlje.

TEŠKO BOLESNA FATIMA I SVETI VASILIJE OSTROŠKI

Muslimani Gušo i Ševka Zajko su 6.maja 1964.godine doveli tada teško bolesnu ćerku, takođe muslimanku, Fatimu na Ostrog. Od  strahovitih grčeva u celom telu patila je punih pet godina. Bolovi su je bacali u nesvest te je u tim mukama vikala, ružila i svoje najmilije.

Za tih pet godina teške bolesti, koja je prelazila u ludilo, sa bolesnicom su obišli sve lekare, vračare i travare, ali leka i pomoći nije bilo. Čuli su za isceljenja od takvih bolesti u Ostrogu, pa su bolesnu Fatimu njen rođak Asib i komšinica Ševka doveli u Gornji manastir.

Kada su je doveli pred crkvu u kojoj leži telo Svetog Vasilija, bolesnica je iz glasa vikala“ Neću tamo da ulazim“.

To je ponovila nekoliko puta, uz ludačke trzaje da se vrati nazad. Čuvar kivota otvorio im je crkvu, malo kasnije i kivot Svetog Vasilija, i pomogao da bolesnicu privedu Svetitelju. Sa velikom mukom u tome se na kraju i uspelo.

Rodbini bolesnice pošlo je za rukom da je ubede i da celiva Svetitelja, što je ona i učinila.

U tom trenutku nju snađe neko užasno grčenje i drhtanje, da je to bilo strašno i gledati. Pošto se malo smirila, bolesnici je pročitana molitva. Po svršenoj molitvi nju tek tada uhvati neka jeziva muka i trzaji, od kojih je spopade takvo znojenje, da je za kratko vreme bila sva mokra. To stanje ne potraja dugo.

Neočekivano, na očigled svih ljudi, nju iznenadno obuze neki mir i spokojstvo, koje se jasno odražavaše na njenom licu. Ona se potpuno smirila, kleknula kod kivota Svetitelja i počela da se moli: "Hvala Bogu i Svetom Vasiliju, ja ozdravih. Ništa me ne boli."

Puno je još svedočenja o čudesnim iscelenjima koja su se desila pod Ostrogom, a kult Svetog Vasilija Ostroškog uspeva da opstane i u ovo teško vreme za Crkvu koju potresaju skandali vladika koji se ne ponašaju kako dolikuje vladičanskom činu.

Možda bi trebali da se ugledaju na ovog svetitelja koji se slavi danas i pomognu narodu, obnove svetinje, život provode u molitvu i postu, a ne da se narod sablažnjava njihovim voznim parkovima i raskošnim životom.

Bilo bi dobro kad bi se episkopi poput Amfilohija i Atanasija Jevtića malo više ugledali na život Svetog Vasilija Ostroškog, umesto što bacaju kletve na skupovima, drže govore mržnje i pozivaju na linč. Ne priliči takvo ponašanje episkopskom zvanju. Sveti Vasilije je pokazao put kojim bi trebali da idu, a očigledno je da je većina episkopa SPC daleko od tog puta, čast izuzecima.

(M. B.)