SPAS TRAŽE U ČAŠI: Svaki treći Srbin ima problem s alkoholom!

Srbija se nalazi na četvrtom mestu u Evropi po konzumiranju alkohola, a u toku godine po glavi stanovnika popije se oko 11 litara raznih alkoholnih pića. Ovo su samo neki od podataka koje za Telegraf prezentuje psihoterapeut, socijalni radnik i specijalista rehabilitacije Danica Tošanović Janković iz Instituta "Dr Laza Lazarević".

Ona dodaje da, prema nezvaničnim podacima, u Srbiji ima oko milion alkoholičara, dok je zvanično registrovanih 300.000.

- Tretmani lečenja alkoholičara obično traju dve godine, a u to su uključene i porodične terapije - počinje priču za Telegraf Jankovićeva, uz napomenu da je zabrinjavajuće to da sve više žena poseže za čašicom.

Problematiku najbolje ilustruje podatak prema kojem je svojevremeno odnos muškaraca i žena zavisnih od alkohola bio 1:10, da bi danas ta razmera iznosila 1:3.

Iako veći deo stručne javnosti smatra da za poražavajuću statistiku ne treba kriviti nestabilno stanje u državi, prof. dr Ivan Dimitrjević, psihijatar i naš najpoznatiji stručnjak za bolesti zavisnosti, smatra da se ovakve stvari jednostavno ne mogu isključivati iz pogleda na opšte stanje.

- Definitivno stojim iza toga da živimo u vreme kada se postaje alkoholičar. Tranzicija, kriza, nestabilnost... Gotovo nijedna nacija nije imala toliko nagomilanih problema. U ovakvoj situaciji, alkohol dođe kao oblik samolečenja - objašnjava prof. dr Ivan Dimitrijević, dodajući da su epidemiološki podaci mahom kontraverzni, i da se on radije drži svetskih standarda, prema kojima 8,5 posto populacije u Srbiji pati od zloupotreba i zavisnosti (6,2 posto zavisnost i 2,3 posto zloupotrebe).

No, statistika zavisi i od toga o kojoj se starosnoj grupi radi.

- Prema nekim podacima, u starosnoj grupi između 18 i 27 godina ima čak 13 posto zavisnosti i zloupotrebe. Ova grupa je ujedno i najugroženija. Što se globalnih podataka tiče, slobodno mogu da kažem da svaki treći odrastao muškarac zaslužuje savet ili lečenje - priča Dimitrijević.

Pritom je veoma važno napraviti razliku između zavisnosti i zloupotrebe. Dva kriterijuma su jasan znak da se radi o zloupotrebi. Prvi je upotreba uprkos posledicama (zdravstvenim, profesionalnim, porodičnim), a drugi je kada pojedinac počne da konzumira alkohol i u situacijama koje su fizički opasne (na primer, tokom vožnje).

Definisanje zavisnosti daleko je opsežnije. Najčešće se s porokom počinje zbog izazova, ("baš me interesuje kako to izgleda"), zatim da bi se prevazišla teška situacija, a onda i iz čistog zadovoljstva (koje pruža anksiolitičko dejstvo alkohola).

Na to da li je neko zavistan od alkohola ukazuje nekoliko simptoma. Pre svega javlja se žudnja (neodoljiva potreba), zatim porast tolerancije (postepeno povećavanje uzimanja količine alkohola kako bi se postigao stari efekat), gubitak kontrole, apstinencijalni sindrom, a onda i uzimanje iste ili srodne supstance (bensedina, ili koncentrisanog alkohola).

- Svojevremeno sam imao pacijenta, kojeg je supruga pokušala da odvikne od alkohola tako što ga je zaključala u sobu. Nakon što više nije mogao da izdrži, posegnuo je za ženinim parfemom. Pre nego što ga je otključala, do dna je ispio čuveni Diorov "dune" - seća se Dimitrijević.

Zavisnost neretko nesvesno podržava i društvo. U tom smislu najdominantniji je takozvani faktor održavanja. Naime, porodica, prijatelji, pa i kolege neretko "žmure" na nečiju zavisnost samo zbog toga što je dobar radnik, suprug ili otac... Ovakve reakcije rezultiraju time da obično prođe između pet i deset godina od prvih upozoravajućih znakova do prvog odlaska na lečenje.

Na pitanje kada je neophodno početi sa lečenjem, prof. dr Dimitrijević kaže:

- Čim se promeni ustaljeni način života! Pravo vreme za lečenje je ono kada se usled konzumacije alkohola smanji kvalitet života - završava priču dr Dimitrijević.

Razgovor na temu šta je umereno konzumiranje alkohola diskutabilan je. Svako odista ima svoju meru, koliko i kako podnosi alkohol. No, prema rečima profesora Dimitrijevića, prva količina alkohola koja menja naše prethodno tipično ponašanje trebalo bi da bude upozoravajuća količina, trenutak kada jednostavno treba da se zaustavimo.

(Katarina Vuković)