PRAVOSLAVNA PRAVILA: Vladika ne sme da se ženi, da jede meso i mora da bude siromašan!

Poslednjih dana, meseci, pa i godina dosta se pričalo i pisalo o kontroverzim postupcima pojedinih crkvenih velikodostojnika. Telegraf otkriva da li je "po božanskim zakonima" dozvoljeno da popovi voze "audije", da se druže s istopolnim osobama, da maze maloletnike i žive u zdanjima optočenim zlatom.

Episkop pravoslavne crkve, narodski rečeno vladika, ne sme da se ženi ni da jede meso, a kao monah trebalo bi da se drži zaveta siromaštva i poslušnosti. Preciznije, sudeći prema rečima uglednih teologa i istoričara religije, svih zaveta kojih se drže monasi (prim. aut. oni koji su se odrekli života u svetu) trebalo bi da se drži i vladika.

Osnovna tri zaveta koja polažu monasi, i koja ih razlikuju od ostatka sveštenstva su bezbračnost, zavet poslušanja i zavet siromaštva.

Ovih, a naročito poslednjeg zaveta, kako praksa pokazuje, ne drže se svi. Najbolji primer je velelepna vila od 1.000.000 evra, u kojoj se donedavno baškario vladika Vasilije Kačavenda.

- Monasi iliti "crno duhovenstvo" polažu zavete bezbračnosti, poslušanja i siromaštva Hrista radi, živeći anđeoski zavet. Zavet bezbračnosti ne treba objašnjavati kao ni zavet siromaštva. Mislim da je tu sve jasno - počinje priču za Telegraf teolog Radmila Vojinović.

- No, čini mi se da bi zavet poslušanja možda trebalo malo pojasniti. Reč je o počinjavanju volje monaha autoritetu volje Božje, pre svega kroz vršenje Božjih zapovesti ili, rekla bih, onoga što bi trebalo da bude glas savesti svakog pojedinca - objašnjava Vojinovićeva.

Što se hrane i pića tiče, monasi ne bi smeli da jedu meso i da budu neumereni u piću. Izuzetak, međutim, predstavlja riba. Nju smeju da jedu, iako ima mnogih vladika koji je verni monaškim zavetima ipak izbegavaju.

Monasi bi trebalo i da žive izolovano od građanstva. No, nisu u obavezi da se osame poput velikomučenika ili svetih otaca. To niko ne zahteva od njih.

- Stvar je volje pojedinca da li će poput nekih monaha na Svetoj Gori živeti usamljenički život izolovan od sveta u nekoj pećini - počinje priču za Telegraf istoričar religije Živica Tutić.

- Monasi nisu u obavezi da vode takav način života. No, svakako nije uobičajenjo ni da se "mešaju" sa građanstvom. Otud se retko mogu videti takozvani "gradski pravoslavni manastiri".

Kod "belog duhovenstva" pomenutih vrsta ograničenja nema. Pop ne mora da se zavetuje na siromaštvo, kao ni na poslušnost u onom smislu, u kojem se na njega obavezuje monah. On je zapravo obavezan na manje dominantan - zavet skromnosti, a što se stupanja u bračnu zajednicu tiče, čak je i u obavezi da se oženi ukoliko želi da dobije parohiju.

O tome, međutim,  da li bi svešteniku trebalo da se dozvoli da stupi u drugi brak u novijoj crkvenoj istoriji ima više stanovišta.

- Nakon razvoda ili smrti popadije, popu ne bi trebalo da bude dozvoljeno da se ponovo ženi - objašnjava Tutić dodajući da jedini način na koji bi drugi brak kod popa mogao da prođe je da episkop "zažmuri" na njegovu drugu ženidbu, ili eventualno da ga pošalje u neko udaljeno selo.

Opšte je poznato i da sveštenici mogu da se zamonaše nakon smrti svoje supruge, ili čak i tokom braka, i to zajedno sa suprugom.

- Ovakvih primera u srpskoj istoriji ima sijaset - nastavlja priču Tutić dodajući da je pre 15-ak godina upoznao sveštenika, koji se zajedno sa suprugom zamonašio.

- Nakon što su izveli svoju decu na put, oboje su rešili da se zamonaše, i to su i učinili. Jedini uslov bio je da žive u različitim eparhijama, i da se ne viđaju tako često - završava priču Tutić.

(Katarina Vuković)