KONTROVERZNA ARGENTINSKA KNJIŽEVNICA: Kusturica me podsetio na diktaturu u Argentini (FOTO)

Sa najpriznatijom savremenom argentinskom književnicom Anom Marijom Šuom (62) sreli smo se na predstavljanju, prema oceni kritike, njenog najkontroverznijeg dela do sada. U knjižari "Delfi" ogroman red. Svi se tiskaju ne bi li uzeli autogram za svoj primerak "Tereta iskušenja" (Laguna), romana u kojem Ana Marija bez eufemizma kritikuje izvitopereno društvo i žene spremne na sve ne bi li imale savršenu figuru.

Poznavaoci opusa britke Argentinke, kažu, nisu iznenađeni tematikom njenog novog romana. Sasvim se uklapa u njene dosadašnje refleksije, koje uglavnom prate probleme srednje klase i to, rekli bismo, na pomalo kafkijanski način.

Nekako se probijamo do Šue, koja nas dočekuje sa osmehom na licu, objašnjavajući nam u hodu da je prvi put u Beogradu. Iz stopa dodaje i da je sve neodoljivo podseća na rodnu Argentinu: lica Beograđana, srdačnost na svakom koraku, dobar gurmanski zalogaj...

- Beograd me neverovatno podseća na Buenos Aires, a Srbi na Argentince. Isto se oblačite kao i mi, čak i ličite na nas, srdačni ste i lako ispoljavate emocije - počinje priču za Telegraf Ana Marija, dodajući da pre dolaska svakako nije poput nekih kolega očekivala da će ovde naići na apokaliptično stanje.

- Družim se sa brojnim Srbima u Argentini, tako da sam bila dobro upoznata sa time šta se ovde dešava - objašnjava Šua - Uz to sam se svojevremeno zabavljala i sa jednim momkom iz ovih krajeva, koji me je naučio svemu što treba da znam. Između ostalog, naučio me je i da kažem "dobro jutro" i "burek"... Mislim da je to i više nego dovoljno da se snađem ovde (smeh). Ah, da ne zaboravim!  Važnu stavku u poznavanju Srbije predstavlja i ajvar. Ne šalim se. To je nešto što bih svakom strancu predložila obavezno da proba.

Kada smo već kod dobre hrane... Moram da vas pitam da li je istina da je istorija bolesti anoreksične glavne junakinje Marine zapravo - vaša priča?

- Nikada nisam to krila. Mnoge od drastičnih metoda za mršavljenje koje sam opisala, imala sam prilike da vidim. Ljudi u prvi mah pomisle da sam zašivanje usta žicom kao jednu od metoda za mršavljenje izmislila. Deluje zastrašujuće, ali to se u nekim centrima zaista primenjuje.

Iza problema sa anoreksijom i bulimijom uvek stoji neki dublji problem. Da li ste osvestili u čemu je bio vaš problem?

- Moja majka je bila opsednuta time da izgledam mršavo. Bilo mi je svega 11 godina kada me je podvrgla prvoj strogoj dijeti i to pod nadzorom lekara, koji mi je uredno prepisao lekove za mršavljenje. Istina je da sam bila bucmasta, ali nikada nisam bila debela. Jedna od moje tri ćerke, međutim, bila je prilično kabasta u pubertetu. Jakom voljom smršala je čitavih 25 kilograma. Jednostavno je "probušila kašiku". Bio je to jedini zdrav način da dođe do dobre linije.

I vaša sestra se ceo život suočavala sa sličnim problemom?

- Ona danas ima više od 100 kilograma! Jednom je uspela da izgubi četrdesetak kilograma, ali se ubrzo vratila na staru težinu... Čini mi se da je borbu sa kilogramima izgubila otkad se preselila u Čikago. Amerikanci stvarno mnogo jedu. Apsurdno je što recimo paze na to da jedu dijetalnu hranu, a onda je konzumiraju u enormnim količinama. To je stvarno smešno!

Ko vam prvi padne na pamet kada kažem – žena idealnih proporcija?

- Čekajte da pozovem muža: "Silvijo, ti znaš koga ja volim? Koja se glumica beše meni dopada"? Čekajte, setila sam se... Iako su se za sve ove godine standardi drastično i rapidno menjali, rekla bih da je za mene i dalje idealna žena - Sofija Loren!

Kritika je vaš roman “Teret iskušenja” proglasila najkontroverznijim do sada. Pisci se retko slažu sa kritikom. Delite li njihovo mišljenje?

- Ne smatram ovu svoju knjigu najkontroverznijom do sada. Uvek sam se bavila neobičnim, i mogla bih reći kontroverznim temama. Mislim da “Teret iskušenja” nije ništa kontroverzniji od mog prvog romana, koji se bavi kafkijanskom temom o čoveku koji je ceo život proveo u bolnici, i nikada iz nje nije uspeo da izađe.

To je bila knjiga u kojoj ste zapravo metaforički opisali vaš bunt protiv diktature u Argentini. Krajem sedamdesetih ste čak bili i izgnani iz zemlje zbog neslaganja sa režimom?

- Ja sam zapravo sa porodicom otišla iz zemlje '76, međutim, vratili smo se nazad naredne godine, a tada je na snazi i dalje bio diktatorski režim. Bilo je to užasno vreme! Moja sestra je otišla da živi u Čikago, a moje dve rođake su emigrirale u Španiju, jer su njihovi momci nestali preko noći. U to vreme sam išla u srednju školu, iz koje je zvanično 144 đaka vođeno kao nestalo. Niko nikada nije saznao šta se s njima desilo. Bila sam uplašena, ali sam istovremeno želela da ostanem u svojoj zemlji.

Interesantno je da vas je na taj mračni period života podsetio film jednog našeg režisera?

- Otkud znate (smeh)? Tačno. Reč je o ostvarenju Emira Kusturice “Otac na službenom putu”. Ima jedna scena u filmu u kojoj Miki Manojlović pije špricer... Cela atmosfera me je neodoljivo podsetila na život kakav se u vreme diktature živeo u Argentini.

Tih burnih sedamdesetih radili ste i kao novinar. Koje su najkontroverznije priče koje ste objavili u tom periodu?

- Tih godina su se žene retko bavile novinarstvom. Bilo je veoma teško probiti se i biti dobar. U početku sam se zaposlila kao kreativni pisac u jednoj reklamnoj agenciji, a onda nakon što sam objavila prvu knjigu, usledila je ponuda jednog magazina da pišem kolumnu. U njoj sam se uglavnom bavila društvenim temama, pa i seksom.

Kada kažete magazin, da li mislite na argentinski “Plejboj”? Čini mi se da vas je u vreme kada ste pisali za “Plejboj” kritika nazvala piscem erotskih romana?

- Kritika voli da pojednostavljuje stvari. Otud ne čudi što su me odmah svrstali u pisca erotskih romana. Inače, istina je da sam dugo pisala o ženama i seksu. To je bila neka vrsta moje uže specijalnosti. U tom smislu, vrhunac svakako predstavlja moj drugi roman “Sve Lauritine ljubavi”. U njemu sam se bavila pričom o jednoj mladoj ženi i osmorici njenih ljubavnika.

Znači jednom prilično promiskuitetnom mladom damom?

- A, ne! Pa, nije imala osmoricu ljubavnika u isto vreme. Bile su to veze jedna za drugom... Mislim da bi imala puno posla da je morala da bude sa osmoricom istovremeno (smeh).

Da li ste baveći se temom seksa uspeli da razbijete neke predrasude i tabue?

- Mislim da jesam. Sećam se koliku je samo prašinu podiglo poslednje poglavlje knjige “Sve Lauritine ljubavi”, u kojem junakinja u drugom stanju masturbira razmišljajući o svim svojim ljubavnicima. Kako i ne bi, kada sam taj čin opisala na čitavih trinaest stranica (smeh)! Mislim da su se sa tim delom knjige poistovetile mnoge devojke.

Opišite mi atmosferu u kojoj pišete?

- Tu doslovno nema šta mnogo da se opisuje, jer volim da radim u praznom stanu. Evo kako to izgleda: na prozorima nema zavesa, sijalica visi sa plafona na žici, u centru je jedan sto za kompjuter i udobna stolica, a sa strane nekoliko polica za knjige. To je sve. Trpanje prostora nebitnim detaljima samo bi mi stvaralo problem. Ne volim da slušam ni muziku... Ne trpim ništa što mi odvlači pažnju. Eto, u takvoj atmosferi napisala sam 135 knjiga!

Pa, vi još malo pa kao Balzak?

- Nisam još stigla do tog stadijuma (smeh). Većina tih knjiga koje sam napisala su dečije i veoma su kratke.

Već godinu dana radite na novoj knjizi. Tema je, razume se, ponovo kontroverzna?

- Prilično. U centru zbivanja je loša ćerka. Zapravo, ćerka monstrum! Ubila je svog dedu samo zato što joj se nije sviđao. Pritom je zločin izvršila veoma lako. S obzirom na to da je bolovao od diajbetesa, sve što je trebalo da uradi da bi došla do svog cilja bilo je da jednom preskoči da mu da terapiju.

Kada biste mogli da birate, kome biste na velikom platnu dodelili ulogu Marine, a kome ulogu debelog Don Žuana, Aleksa?

- Marinu bi mogla da igra Meril Strip kada bi se ugojila jedno deset-petnaest kilograma. Aleksa bi slobodno mogao da igra Alek Boldvin, ovakav kakav je, jer je već odavno sasvim dovoljno debeo za ovu ulogu (smeh).

(Katarina Vuković)