SLOBODAN PETKOVIĆ, JEDAN OD NAJVEĆIH SRPSKIH KOCKARA: Čar igre važnija od novca, u kazinu sam kockao neprekidno 50 sati! (FOTO)

Prvi novac potrošen na kocku, umesto gde je prvobitno namenjen, znak je ulaska u patologiju!

Procene govore da u Srbiji ima 300.000 patoloških kockara, dok je pola miliona potencijalnih, kaže za Telegraf.rs Slobodan Petković, nekada zavisnik, a danas PR SOS centra za borbu protiv patološkog kockanja uz čiju pomoć je uspeo da pobedi ovaj porok.

U porodici nije bilo kockara, a uz oca privrednika i majku zdravstvenog radnika odrastao je u Novoj Pazovi. Međutim, rano je došao u Beograd, studirao i ostao da živi u srpskoj prestonici, gde danas ima privatnu firmu za vodovodni materijal.

Za kockanje kaže da je kao i svaki drugi oblik bolesti zavisnosti i da je za prevazilaženje ovog problema neophodna velika podrška porodice i okruženja.

- Krenuo sam kao klinac sa poker aparatima, to je tada aktuelno bilo, kao video-igrice. Već sa 12 ili 13 godina ušao sam u patologiju što se tiče aparata - počinje životnu priču naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, problem je počeo da se razvija ozbiljnije sa pojavom sportskih kladionica 1998. ili 1999. godine.

- Tada sam imao 17 godina, a tada čovek poželi da priušti sebi neke stvari koje često ne može običnim radom – izlaske, auto, večere... Počneš sa 500 ili hiljadu dinara u želji da dobiješ 5.000, ali više nisam imao živaca da čekam 90 minuta ili dan na jednu utakmicu. Negde 2003. pojavili su se elektronski ruleti, to je brza igra i veliki adrenalin izaziva i želju za dobitkom, pa veoma brzo može mnogo da se dobije i izgubi - objašnjava on.

Petković dodaje da je upravo najveći problem "jurenje" novca.

- Sam ulazak u objekat gde se kocka, nebitno da li je ozbiljan kazino ili neka šupa, kod kockara budi novi doživljaj, pri čemu zaboravlja na kuću, porodicu, loša iskustva pre toga. Čak je igranje prioritet, ne radi se tu ni o parama, koliko o tome da imaš da igraš - tvrdi on.

- Provodio sam 50 sati u kazinu bez prestanka. Novac više ne predstavlja suštinu, već čar igre. Imao hiljadu, sto hiljada ili milion dinara isto je, igraš dok imaš novca. I sve ćeš učiniti da dođeš do para da nastaviš sa igrom - kaže ovaj bivši kockar.

U nameri da dođu do novca, kako bi nastavili sa kockanjem, zavisnici se dovijaju na razne načine, uključujući protivzakonite radnje, čime i samo društvo postaje nesigurnije.

- Posebna priča je sa zelenašenjem. Svaki kazino, kockarnica ima ljude koji sede i piju kafu, piće. Prijatelji su sa svima i tada se lako uspostavljaju poznanstva, lažna prijateljstva. Zna se ko je iz kakve porodice, u kom kraju, dozvoli mu se se da igra na dug ili novac na kamatu - priča Petković.

On apeluje da, kad je reč o zelenašenju, ljudi prevaziđu strah i prijave slučaj policiji.

- Od straha da okolina čuje odbijaju da prijave policiji, a to je najveća greška, jer policija dobro radi svoj posao. Najvažnije je da porodica ne vraća novac jer se ostavlja prostor za novo kockanje kad se izađe iz problema - navodi Petković, i savetuje porodicu da, kad primete problem, obavezno prijave osobu na lečenje.

Primera iz SOS centra ima mnogo, ali je dovoljan samo jedan da posvedoči o ozbiljnosti problema. Mladić je u više kladionica uplatio 20.000 evra na favorita u utakmici Lige šampiona, a na tu sumu dobitak je trebalo da bude 5.000 evra. Nakon što nije dočekao očekivan ishod, pozajmio je novih 20.000 evra, pokušavajući da povrati izgubljeno, ali bezuspešno. No, tu nije bio kraj, već je ukrao novac iz porodičnog fonda, auto i sve to izgubio za samo 24 sata.

SOS centar za borbu protiv bolesti zavisnosti od kockanja postoji šest godina, a uz tim psihologa i psihijatara pomoć, volonterski, pružaju i oni koji su prošli program odvikavanja. Jelena Manojlović, psiholog i psihoterapeut u SOS centru, kaže za Telegraf.rs da ne postoje izlečeni, već samo zalečeni kockari.

- Mi smo u kontaktu sa svima koji su prošli naš program, a trenutno sedam osoba dolazi na terapiju čije trajanje zavisi od dubine problema i stepena saradnje. Prva faza, koja traje tri meseca, podrazumeva spuštanje adrenalinskog impulsa i uključuje farmakoterapiju. Druga, takođe tromesečna, je okupaciona terapija, odnosno zamenjivanje kockanja zdravim oblikom ponašanja, što zavisi od sklonosti svakog čoveka ponaosob - objašnjava Jelena Manojlović.

Prema njenim rečima, preduslov da osoba uđe u program odvikavanja je jasno iskazivanje spremnosti i motivisanosti da prihvati pravila koja postave psiholozi i psihoterapeuti.

Kada je reč o simptomima, Manojlović objašnjava da su kockari skloni promeni ponašanja, zanemarivanju drugih aktivnosti, odvajanju od društva, čestim promenama raspoloženja, a laž i manipulacija se reflektuju i na banalne stvari.

- Uvek sam znao da treba da se obratim za pomoć, međutim, to je bilo jače od mene. Ne mogu da stanem. Osvestim se nakratko ujutru, kad se čovek probudi razmišlja o nekim stvarima. Ali ti si u začaranom krugu jer moraš da ideš da vraćaš kamate, to su konstantni pozivi, jurnjava, tenzija... - priča Petković.

On dodaje da se kockari retko sami javljaju na terapiju, već to obično čine majka, supruga ili sestra.

- Bio sam ucenjen da dođem na lečenje, doveo sam do toga da porodica postane disfunkcionalna jer više nisam imao komunikaciju s njima. A pekla me je i savest. Recimo, vraćam se iz kazina ujutru, a autobusi puni ljudi koji idu na posao. Nebitno da li dobio ili izgubio, znaš da vodiš život koji nije dobar - priča naš sagovornik.

Na osnovu broja poziva, kojih je dnevno 15 do 20, u SOS centru navode da se je primetan trend rasta osoba koje imaju problema sa bolešću zavisnosti od kockanja.

- Sve više ljudi zove, pogotovo mlade generacije, od 15 do 18 godina, koje i maltretiraju, biju roditelje, tražeći im novac za kocku. Dešavalo se da čovek zove sa mosta, psiholozi ga smire, a on kaže da će doći, ali se ne javi sutradan - navodi Petković.

Prema njegovim rečima, u Srbiji se program odvikavanja i dalje smatra kao tabu tema, a veliki problem i "okidač" predstavljaju siromaštvo, kao i dostupnost "poroka".

- Sve što je loše je pristupačno. Za 500 dinara možeš da kupiš neku hemiju, marihuanu, alkohol, da se kockaš, a s druge strane, za taj novac ne možeš sebi da priuštiš nešto što bi želeo. Primer širine problema u društvu je i to što u nekim mestima ima više lokala, legalnih i ilegalnih, gde može da se kocka, nego pekara - kaže Petković.

Kao dobar primer, koji postoji odavno u svetu, navodi takozvani princip samozabrane u Grand kazinu, koji podrazuma da porodica i sam kockar dođe i potpisom zabrani sebi pristup u kockarnicu. Ukoliko se kojim slučajem u budućnosti ipak pojavi, obezbeđenje je ovlašćeno da reaguje i spreči ga da uđe.

U svetu postoje i mnogi drugi primeri prevencije, poput inih u Austriji, gde čovek koji duguje za porez, struju ili alimentaciju ne može da se kocka jer se takvi podaci već nalaze u sistemu, objašnjava naš sagovornik.

Slobodan Petković je jedan od mnogih koji je uspeo da se izbori sa problemom bolesti zavisnosti od kockanja, a početkom maja ženidbom okreće još jedan list u svojoj životnoj priči.

Ukoliko smatrate da imate ili poznajete nekoga ko ima problem sa kockanjem, na raspolaganju su vam brojevi telefona SOS centra za borbu protiv patološkog kockanja 011/318-7183 i 064/333-1111.

(Nikola Stojić)