PROFIL SRPSKOG ĐAKA: Meša srpski i engleski, latinicu i ćirilicu, čita "Kama sutru za ljubavnike"!

Bez obzira iz kog socijalnog i kulturnog miljea dolazi, prosečan srpski srednjoškolac obavezno ima brzu internet vezu, kako bi bio u toku sa savremenim zabavnim standardima, a daleko je više filmski nego književno informisan.

Uz to, obavezno meša maternji i engleski jezik, na kraju pismenih zadataka piše "the-end", a sebe oslovljava kao autora s engleskom odrednicom "by" (“od”) . Sve su brojniji i oni kojima se omakne da umesto “v” napišu "w", a kombinovanje latinice i ćirilice je u gotovo svim školama uobičajena pojava.

Ovako izgleda profil prosečnog srednjoškolskog đaka, koji je ekipa Telegrafa napravila na osnovu zvaničnih rezultata istraživanja Instituta za psihologiju.

Za one koji vole brojke, ovaj krajnje zabrinjavajući profil možemo dopuniti i sledećim podacima: čak 70 odsto učenika ne stavlja zarez i tačku, 40 odsto čita samo lektiru i ponekad beletristiku, 21 odsto srednjoškolaca čita samo obaveznu lektiru, 12 odsto ne čita knjige, dok svega sedam odsto njih zaista voli da čita.

Poražavajući rezultati ukazuju na to da su deca sve lošijeg govornog potencijala. S obzirom na to da je sposobnost adekvatne elokvencije u tesnoj vezi s mišljenjem, ostaje nam da se zapitamo u čije ćemo ruke prepustiti svoju budućnost.

- Kako izgleda prosečan srednjoškolac najbolje ilustruje jedan književni susret koji sam držala prošle godine - počinje priču za Telegraf Vesna Aleksić, pedagog i najpoznatiji pisac za decu i omladinu:

- Među stotinu tinejdžera, uglavnom sedmaka i osmaka, primetim da jedan dečak, koji najviše saginje glavu i krije se, zapravo jedini čita. Samo je on znao za Selindžerov roman "Lovac u žitu". Svi ostali su me bledo gledali. On je jedini pročitao i “Gospodara prstenova”, dok su svi drugi samo gledali film.

Prema rečima ovog pisca, deca se danas čak i ne stide toga što ne čitaju.

- Kada sam ostale pitala kroz šalu: "Kako ćete, momci, da se udvarate devojkama i kako ćete da se da se oženite ako ne čitate?", javio se "najhrabriji" i bez blama odgovorio: "Ne čitam, zato što sam oženjen! Kompjuterom" - kaže ona.

Aleksićeva odmah dodaje da nije svuda ista situacija i da ima i svetlih primera.

- Svega mesec dana nakon pomenutog gostovanja, u jednom malom mestu zatiče me sasvim drugačija situacija. Opet stotinak dece koja me dočekuju željna razgovora o pročitanim knjigama. A čitali su skoro sve - od Sarojana preko Tolkina do Jasminke Petrović i Vlade Stojšina!

Statistika pokazuje da su među 40 odsto učenika koji čitaju samo lektiru i beletristiku najpopularnije knjige: "Da Vinčijev kod", "Hari Poter", "Gospodar prstenova", "Alhemičar", "Kupoholičarka", "Princezin dnevnik", "Sponzoruše", "Kama sutra za ljubavnike 21. veka"...

Dakle, umesto da čitaju adekvatnu, osavremenjenu i njima blisku domaću knjigu, đaci su prepušteni tome da sami biraju šta će čitati. A deca ne znaju šta je dobro za njih. Nastavnici, bibliotekari, roditelji, pa i država sama čine lanac koji treba besprekorno da funkcioniše kako bi knjiga koja vredi i predstavlja pravu književnost - stigla u ruke deteta!

Direktna posledica marginalizacije književnosti za omladinu dovodi do toga da se deci ne stvara navika čitanja od malih nogu, kao ni svest o identitetu i pripadnosti svom narodu.

Zapanjujuće je da kod nas pisci za decu nikada nisu članovi nijedne delegacije pisaca, recimo na međunarodnim sajmovima. Pre samo dve godine, kad je Švedska bila počasni gost Sajma knjiga u Beogradu, više od polovine njenih pisaca gostiju činili su pisci za decu!

- U Berlinu sam s knjigom za adolescente “Marija Modiljani” imala više književnih susreta nego ovde. Ovde zapravo nikad nisam izašla pred ciljnu grupu kojoj je ta knjiga namenjena, a to su adolescenti. Knjiga je imala do sada tri izdanja i dobila je nagradu kao najbolji roman za mlade, još 1999. U Berlinu, gde je predstavljena kao knjiga koja se bavi problemima u društvu, nemački gimnazijalci su je toplo dočekali. Svi su učestvovali u razgovorima, koji su trajali i po nekoliko sati. Činilo mi se da, iako su tehnički sigurno opremljeniji od vršnjaka u Srbiji, daleko više čitaju i da su veoma obrazovani. Možda će zvučati neverovatno, ali nemački školarci su se do te mere pripremili za susret s piscem iz Srbije da su se čak raspitivali i o Titu - priča Vesna.

Ovde se knjige za decu prećutkuju, kao da su deca građani drugog reda. Tužno je što se samo u jednom književnom dodatku prikazuju nova izdanja književnosti za decu, i to jednom mesečno. Čak i te prikaze daju pisci, jer književne kritike za omladinsku literaturu nema, dodaje naša sagovornica.

U priču se uključuje i Aleksandra Nikolić ispred izdavačke kuće “Senzal trejd”, jedne od retkih koja je imala hrabrosti da podrži autore domaće književnosti za omladinu.

- Skandalozna je činjenica da kod nas postoji diskontinuitet u svemu, pa i u plasiranju domaćih književnih junaka. Tako su, recimo, naša deca pre desetak godina uživala u dogodovštinama Jelene Šuman, a danas ne znaju ko je to. Zato znaju ko je Klarisa Bin (engleska verzija naše Jelene Šuman) - priča Aleksandra, koja smatra da glavna odgovornost za ono što se dešava leži na školi i državi, koja bi konkretnim podsticajnim merama mogla da podrži savremeno domaće stvaralaštvo za decu, a to ne čini.

- U Nemačkoj je, primera radi, najstarija školska lektira za decu od prvog do četvrtog razreda osnovne škole iz 1976. godine! To su savremeni pisci, dobitnici prestižnih nagrada, kroz čije se tekstove i knjige deca polako uvode u svet književnosti - objašnjava ona.

Umesto zaključka, evo dva citata. Prvi je čuvena rečenica Duška Radovića: “Dete je čovek u odelu deteta”, a druga je rečenica našeg čuvenog pisca Radovana Belog Markovića: “Čovek koji ne čita okrenuo je sam sebi leđa”!

(Katarina Vuković)