Žive u poljskom toaletu, ali žele da školuju decu! (FOTO)

Nebojša Rajković (34) sa trudnom suprugom Marijanom (20) i dvoje male dece godinu dana živi u dvorišnom klozetu. Toalet veličine dva puta dva metra nalazi se u širem centru Kragujevca, u Ulici Jovana Ristića. Uprkos uslovima u kojima žive, dvoje mališana Zoran (3) i Anđela (2) polaze u vrtić jer njihovi roditelji, koji zajedno nemaju osam razreda škole, kao životni prioritet imaju školovanje mališana.

Poljski klozet u dvorištu je kraj razrušene kuće koju je davno Centar za socijalni rad dao Nebojšinom pokojnom ocu za stanovanje. U toj kući živi petočlana porodica Nebojšinog brata. On se iz ove kuće iselio, jer je u njoj previše prljavo za njegovu decu.

- Platio sam da cisterna očisti klozet u dvorištu, zatvorio rupe za nužnik, a pločice u toaletu prekrečio da više liči na sobu. Vrata mi je dao Centar za socijalni rad. Spolja sam kuću ofarbao u ljubičasto, kao svaki domaćin. Mnogi ne znaju da unutra žive moja deca, pa noću pokušavaju da uđu i vrše nuždu, a onda mokre po zidovima kraj kojih se danju deca igraju - priča Nebojša.

On kaže da kako god da uredi svoj dom od klozeta, njegovoj su deci četiri kvadrata premalo, a soba je i dalje hladna i vlažna. Zoran i Anđela često su bolesni. Oboje kašlju.

- Mesec dana zimus nisam grejao sobu. Kada radi grejalica dovoljno je da jednom otvorim vrata i sve se rashladi. Unutra je vlažno. Pre osam meseci nama je umrla beba, ćerkica Jelena. Uveče je bila živa i vesela, ujutru polumrtva. Izdahnula je u bolnici - priča Nebojša, duboko uzdišući.

Njegova supruga Marijana kaže da porodica prima dečiji dodatak od 4.400 dinara i da će te pare dati za vrtić, da se deca lepo uklope i "da budu kulturna i vaspitana".

- Dobijamo narodnu kuhinju, a za koje parče mesa više i za kafu Nebojša zaradi privatno, pere šoferšajbne, prodaje krpe i sunđere na vašarima. Imamo socijalnu pomoć od 12.600 dinara od toga kupimo mesečno krompir, luk, testeninu. Ja umem da skuvam čorbu od dva krompira, pare ne tražimo, ali nam treba malo veća kućica, bar plac, da gradimo nešto svoje. Moj Nebojša se rada ne plaši - objašnjava Marijana.

Nebojša Rajković, sedeći na improvizovanom tabureu, stalno ponavlja jednu misao:

- Neće moja deca da idu okolo bez škole kao ja, da prose i čiste ulice. Zarekao sam se! Ja sam dete oca alkoholičara, koji me je dao u dom. Završio sam dva razreda škole. Kao momčić sam krao, pio, pušio i duvao lepak. Uništio sam pluća, srčani sam bolesnik. Moja familija živi kao moj otac. Moja deca neće! Spreman sam sve da istrpim, samo da spasim Zokija i Anđelu života cigančića sa ulice, kakvim sam ja živeo - kaže Nebojša Rajković.

Za spas Anđele i Zokija, i bebe koja je na putu, porodici trebaju dve sobe ili bar plac.

- Da imam plac, ciglu po ciglu bih zarađivao i podigao dve sobe - šapuće uporni otac.

(M. M.)