Amerika tajno trovala narod radijacijom gorom od one u Černobilju!

Doba je hladnog rata. U državi Vašington rađa se Ričlend, grad srećnih i sigurnih ljudi sa visokim platama, najboljom zdravstvenom zaštitom i ostalim beneficijama američkog sna. Istovremeno, sa druge strane gvozdene zavese, u bespućima Urala, nastaje grad Ozersk, hladnoratovski blizanac Ričlenda.

No, kao i u svim utopijama, oba grada kriju istu mračnu tajnu. U njihovoj blizini su nuklearna postrojenja za proizvodnju plutonijuma: sovjetski Majak i američki Hanford, gde je proizvedena atomska bomba “Debeljko” (Fat Man), koja je 9. avgusta 1945. godine bačena na japanski grad Nagasaki.

U nuklearnom postrojenju Majak dogodiće se 1957. godine akcident koji će ozbiljno uticati na zdravlje okolnog stanovništva, a tokom četiri decenije Hanford će ispustiti u srećnu i mirnu zajednicu u Ričlendu i njegovoj okolini dvostruko više radioaktivnosti nego što se oslobodilo tokom havarije u Černobilju.

Ovo je ukratko sadržaj nedavno objavljene knjige “Plutopija: Nuklerne familije, atomski gradovi i velike sovjetske i američke plutonijumske katastrofe" autorke Kejt Braun, profesorke istorije na Univerzitetu u Merilendu.

- Počela sam da pišem ovu knjigu nakon što sam posetila zonu oko Černobilja, i o tome napisala članak. Urednik mi je predložio da napišem knjigu o ovom gradu. Pomislila sam tada kako je o tome već napisano mnogo knjiga, ali sam nastavila da istražujem - kaže ona.

Odlaganje otpada

- Bila sam iznenađena kad sam saznala da su postojala dva mesta u svetu na kojima je, zavisno o tome koga pitate, ispušteno od dva do deset puta više radioaktivnih izotopa nego u Černobilju. No, malo ljudi za to zna. Tako sam odlučila da napišem knjigu o nuklearnim postrojenjima Hanford i Majak - dodala je Braunova.

Zanimalo me zašto svi znaju za Černobilj i Fukušimu, a tek malobrojni za Hanford i Majak.

- Nesreće u Černobilju i Fukušimi dogodile su se u jednom danu, kamere su to snimale, a svet je gledao. Malo je ljudi čulo za plutonijumske katastrofe u Majaku i Hanfordu jer su to bila usporena događanja koja su se odvijala decenijama - rekla je ona.

- Tamo je bilo malo jakih eksplozija, pa većina ispuštanja nisu bili akcidenti, nego svesno odlaganje radioaktivnog otpada u obližnju okolinu, gde su ljudi živeli i radili. Odlaganje radioaktivnog otpada u otvorene jame, ribnjake, reke, močvare i ispuštanje radioaktivnosti u vazduh bio je deo normalnog radnog reda i u sovjetskom i u američkom postrojenju tokom četiri decenije njihovog rada - dodala je Kejt Braun, ističući da su Hanford i Majak bile “dizajnirane katastrofe”.

Granice moći

- Drugi razlog zbog čega ljudi ne povezuju Hanford i Majak s katastrofom je taj što su američki i sovjetski lideri uz te plutonijumske reaktore podigli ugodne i prosperitetne gradove, ekskluzivno za radnike nuklearnih postrojenja. Iako su većinu tih ljudi činili obični radnici, bili su dobro plaćeni i živeli su kao profesionalci iz srednje klase. Njihova su deca išla u najbolje škole, imali su odličnu medicinsku skrb, divna pozorišta, parkove i dobro snabdevene trgovine - ispričala je Braunova.

Ona je tokom istraživanja spoznala da radnici Hanforda i Majaka nisu bili posebno zabrinuti da će se razboleti zbog zračenja ili da bi mogli stradati tokom nekog od niza akcidenata.

(Telegraf.rs / Izvor: Jutarnji.hr)