PRAVI VLASNIK VILE DS-a U KRUNSKOJ: Moja ćerka bi za jedan zagrljaj poklonila kuću Borisu Tadiću! (FOTO)

Kada je pre pet godina Branko-Bob Božić, barmen s Menhetna, bokser i avanturista, svratio u Beograd da obiđe vilu u Krunskoj 69, dom svoga oca Dobrivoja Božića, čuvenog izumitelja i pronalazača železničkih kočnica, nabasao je na tadašnjeg predsednika Borisa Tadića.

Nakon što su se u vili, koja je još uvek sedište Demokratske stranke, izgrlili, ispričali i popili po jedno pivo, Tadić mu je obećao da će po usvajanju zakona o restituciji dobiti svoju kuću nazad.

Godine su prošle, Demokratska stranka se sprema da se iseli iz vile u Krunskoj, a prema rečima Boba Božića, on i dalje ne zna na čemu je.

- Kada sam pre pet godina posetio Beograd s ćerkom Vesnom, u vili u Krunskoj smo zatekli Borisa Tadića i Vuka Jeremića - počinje priču za Telegraf Božić.

Tadašnji predsednik Srbije rekao mu je da će dobiti svoju kuću nazad, ali Bob smatra da se to neće desiti "preko noći".

- Kada je rekao da ću dobiti očevinu nazad, razumeo sam da je Tadić pre svega mislio na to da treba da ostavimo prošlost iza sebe, i da gledamo u budućnost - nastavlja priču Branko.

- Od tada se, međutim, nisam video s Tadićem. Siguran sam da u ovom trenutku i on i DS imaju daleko važnijeg posla od toga da brinu o mojoj imovini (smeh). Hvala bogu da moja ćerka nije pregovarala s Tadićem, jer kakva je, mogla je da se odrekne vile u zamenu za samo jedan njegov zagrljaj (smeh).

Dokle se stiglo s procedurom oko vašeg zahteva za restituciju koji ste podneli pre više od godinu dana?

- Sva neophodna dokumenta sam poslao nadležnima i sad čekam njihov odgovor. Sud rešava moj slučaj od prošlog oktobra, nije mi jasno zašto im treba toliko dugo da donesu presudu. Nedavno sam im poslao i krštenicu, koju je overio srpski konzulat u Kanadi. Tamo se nalaze svi neophodni podaci o mojim roditeljima Dobrivoju i Radmili. Voleo bih da se taj sudski proces ubrza, kako bi konačno znao na čemu sam. Pre svega, zato što veoma volim Beograd. Voleo bih da imam gde tamo da dođem i da se osećam kao kod svoje kuće. I moja ćerka Vesna (koja je dobila ime po mojoj sestri, koja je poginula u ratu 1941), bi volela da može da ostane duže u Beogradu. Priznajem, za to su delimično krivi i prelepi beogradski momci, ali i duh samog grada.

Priča se da je kamen spoticanja u ovom slučaju to što se čeka odluka suda o rehabilitaciji vašeg oca?

- Kada su u vreme Drugog svetskog rata pobegli iz Jugoslavije, moji roditelji Dobrivoje i Radmila nisu ni slutili da će njihova emigracija biti tako duga. Otac je bio u Službi državnih železnica, inače, poznat širom Evrope kao pronalazač železničkih kočnica. Pošto je posle bekstva preko Atlantika proglašen za izdajnika, državna vlast mu je oduzela svu imovinu. Meni uopšte nije jasno kako Vlada može da se snebiva oko toga da li treba da vrati imovinu potomcima jednog od najvećih srpskih izumitelja, čoveka koji se družio s Ajnštajnom i Teslom. Mislim da bi u ovom slučaju, ako je to nužno, trebalo da se napravi čak i izuzetak od zakona.

Da li i dalje stojite iza svoje izjave da biste vilu u Krunskoj pretvorili u hotel ili restoran?

- Eh, da se samo ja pitam... Ta odluka zavisi od brojnih faktora. Pre svega, od mog starijeg brata Dragana, koji ima pravo na pola kuće i koji bi morao da se složi sa mnom. Morao bih i pre preduzimanja takvih koraka da unajmim nekog srpskog partnera, koji poznaje tamošnje zakone i koji bi me na velika vrata uveo u biznis oko hotela i restorana.

Ukoliko bi se vaš brat Dragan složio s tim da otvorite restoran u Krunskoj, da li bi njime paradirale svetske zvezde?

- Možda ću vas razočarati, ali taj restoran svakako ne bi bio neko "fensi" mesto s gomilom poznatih faca! Dobro, možda bi za takve gluposti izdvojio jednu sobu... Ali bi svakako imao dobru nacionalnu klopu. Što se tiče mojih veza u Holivudu, njih bih radije iskoristio za to da lobiram da se u Srbiji snimaju veliki holivudski filmovi, a ne da dovlačim filmske zvezde u svoj restoran. Ako bih pak u Krunskoj otvorio recimo hotel, rezervisao bih ga isključivo za umetnike, pisce i profesore.

Kroz elitni njujorški bar “Faneli” u kojem decenijama radite prošle su mnoge zvezde. Kakve su privatno? Ko je najzahtevniji, ko najopušteniji, a ko ostavlja najbolji bakšiš?

- Istina je da su kroz bar prošle najveće svetske zvezde, glumci, pevači, manekenke... Nažalost, s obzirom na to da su prijatelji bara, ne mogu da otkrivam njihova imena. Reći ću vam samo da je procedura sledeća: ako vam ponudim piće na račun kuće, onda se podrazumeva da to ne činim zato što hoću da vas ponizim, već zato što ste ušli u, što bi se reklo, “domaćinsku kuću”. Najveće filmske zvezde bez problema prihvataju ovakve ponude. Ako je bar dupke pun, onda to koliko ste velika zvezda ne igra nikakvu ulogu! Jednostavno, morate da čekate kao i svi drugi smrtnici. U našem baru vam je kao u sauni. Svi čekaju na svoj red. Izuzetak su starije osobe − mame, tate ili deke i bake poznatih. Njima mesto obično ustupa osoblje bara. Ukoliko napolju pljušti kiša, onda kišobran ide onoj mušteriji kojoj je najpotrebniji. Ne znam zašto, ali to nekako obično bude moj kišobran (smeh).

U “Faneliju” ste poznati kao barmen s najboljim forama. Ispričajte nam neku od njih.

- Kao barmen dobro poznajem sve svoje mušterije: ko može koliko da popije, kome mogu da dam piće “na crtu”, kada kome mogu da kažem da začepi gubicu, kako da spasim devojku od navalentnih idiota... A, moji čuveni štosovi izgledaju ovako: izaberem nasumično da nekoga častim pićem tako što, recimo, priđem nekom momku, koji je s devojkom ili suprugom, i kažem mu kako mu je zgodna visoka plavuša s drugog kraja bara ponudila piće, u znak "starog prijateljstva". Onda pet minuta uživam u prizoru u kome se siroti momak pravda kako nema pojma o kojoj plavuši je reč i kako je nikada u životu nije video (smeh). Ako častim pićem 40-godišnjake ili 50-godišnjake, obavezno im kažem da ih koktelom časti neko koga podsećaju na njegovu majku ili oca... Hvala bogu, pa za sada svi razumeju moj humor!

Dokle se stiglo u sudskom procesu za još dve zgrade u centru, rudnikom na Kosovu i vilom na hrvatskom primorju, koje vam takođe pripadaju?

- Prema zakonu o restituciji, postoji granica u tome koliko privatne imovine može da vam bude vraćeno. Razumem taj zakon u potpunosti. I neću tražiti od Vlade Srbije da mi, ukoliko nije u stanju, isplati punu kompenzaciju za sve kuće, koje su bile u vlasništvu moje porodice. Po pitanju rudnika na Kosovu sam pesimističan. Nadam se da razumete i zašto. Jedino mi ostaje da verujem da će se srpski političari u doglednom periodu sporazumeti s kosovskim političarima i da ću onda moći da uradim nešto i po tom pitanju. Što se tiče vile što mi pripada na hrvatskoj obali... Šta da vam kažem? Ako je neko legalno kupio to što mi pripada, onda neka uživa u tome. Pored svega ovoga imam i nešto zemlje u južnoj Srbiji, odakle potiču moji deda i otac. Danas se na tom imanju nalazi sklonište za Srbe izbegle s Kosova. Ako bih ga dobio nazad, bez razmišljanja bih ga poklonio centru koji se brine o svim tim izbeglicama.

Pre nego što ste počeli da radite kao barmen, imali ste retko uzbudljiv život... Bili ste jedan od najperspektivnijih boksera. Borili ste se i s legendarnim Lerijem Holmsom. U kakvom vam je sećanju ostala ta borba iz 1974?

- Bilo je to jedno “prijatno” veče, u kojem mi je Holms za svega 20 minuta izbio tri zuba, polomio nos i naterao me da shvatim da nikada neću biti tako dobar kao on (smeh). Bože, kako me je boleo nos! Krv je liptala niz moje grudi, niko me nije pitao kako sam... Holms je nastavio da juriša na mene... U trećoj rundi je nastao pravi haos! Tako me je odvalio da sam stigao samo da se okrenem i ispljunem tri zuba! Kad sam seo na stolicu, a trener počeo da me savetuje, onako izubijan, mislio sam u sebi: “Čoveče, je l' ti to mene zezaš? Savetuješ me... Zar ne vidiš da me ovaj čovek demolirao?!" U završnici sam mu se odupirao koliko sam mogao, ali borbu je zasluženo dobio. Tada su moji snovi o napredovanju u boksu bili definitivno raspršeni.

Nakon bokserske karijere, izvesno vreme ste čak vozili i kamion po minskim poljima u Nikaragvi?

- Vozio sam kamione i kroz Tursku, Avganistan i Iran, i to i po 20 sati dnevno. U Nikaragvi sam za vreme rata prevozio novinare i reportere. Sećam se, vozim jednu novinarku prašnjavim putem, nigde nikog oko nas. Nakon nekoliko kilometara ugledamo dvojicu vojnika. Ona, naravno, stane da paniči da ih ne primamo, jer će nas likvidirati njihovi neprijatelji, međutim, meni kao tvrdoglavom momku s njujorškog asfalta to nije moglo da uđe u glavu. Kažem joj da ućuti i stanem. Ona je, razume se, odmah izašla iz kamiona (posle sam čuo da je s njom sve bilo u redu), a ja primim one vojnike. Na kraju puta, njih dvojica su mi dobacili da su bili užasno umorni i da ih je baš bilo briga što je put, kojim smo išli, bio miniran. Tada mi je tek bilo jasno zašto oko nas nije bilo žive duše! Iste večeri sam odseo u kući nekih seljaka. Napolju je divljao rat, u kući nije bilo toaleta, a ja sam kao u inat dobio dijareju. Nije bilo druge nego da izvršim nuždu u neki čaršav i da ga izbacim kroz prozor. Ujutru sam na osnovu besnih izraza lica domaćina i kroz nekoliko njihovih opaski, shvatio kakvu sam glupost napravio! Čaršav sa izvesnim "sadržajem" bacio sam, ni manje ni više, nego - direktno na sto za kojim su večerali.

Šta je od tog avanturističkog duha ostalo? Kako danas živite?

- Čitam novine i gledam vesti, uživam u operi i jedva čekam da idem na baletske predstave s ćerkom u junu... Obožavam da jedem dobru hranu. E, tu mi do izražaja dolazi srpsko poreklo. Dok je, na primer, mojoj ćerki Vesni dovoljno da ceo dan bude na palačinkama i čokoladi, ja ne mogu da zamislim život bez bureka i čurubčića... Izvinite, ćevapčića... Tako se kaže, je l' da? (smeh)

(Katarina Vuković)