GADAFIJEV KUVAR ZA TELEGRAF: Pukovnik je voleo Jugoslaviju, sarmu i prebranac! (FOTO)

Bogdan Šuman (60) iz Prnjavora u Republici Srpskoj osamdesetih godina bio je kuvar ubijenog predsednika Libije Moamera Gadafija. Za Telegraf govori o vremenu provedenom u jednoj od pukovnikovih vila u Bengaziju, gde je sa svojom porodicom često dolazio i boravio.

Kaže da je Gadafi voleo Jugoslaviju i da je bio njen iskreni prijatelj do kraja života. Uživao je u ljutoj hrani, prebrancu i sarmama, ali je bio i nepredvidiv čovek koji je u stalnoj pratnji imao preko 20 mladih, zgodnih i vrhunski utreniranih devojaka.

  Kako ste postali kuvar Moamera Gadafija?

- Kao radnik vojne ustanove u Beogradu 1981. sam dobio nalog da se spremim i krenem u nepoznato, nakon čega mi je rečeno da će putovati u Libiju, ali da o tome nikome ne govorim. Bio sam izabran na konkursu od 500 ljudi od strane SNO-a, u sklopu saradnje Josipa Broza Tita i Gadafija. Pre puta bio sam podvrgnut raznim bezbednosnim proverama, na osnovu kojih su oni koji su regrutovali kadrove za dvorac ili beduinski šator pukovika Gadafija procenili da sam “čist”.

  Kako su izgledali prvi susreti s predsednikom Libije?

- Susret s glavnim gradom Libije, novim ljudima i drugim načinom života bio je za mene nešto što se ne zaboravlja. Samo odabrani su mogli stići u Tripoli, a moj posao bio je da, zajedno s kolegama, pripremam hranu za libijskog vođu. Postojali su ljudi koji su pre predsednika proveravali hranu, ali posle nekog vremena, kada su stekli puno poverenje u mene i moj odnos prema poslu, ta kontrola je nestala. Često sam pripremao jela od teletine, govedine, piletine… Gadafi je za vreme čestih boravaka u Beogradu zavoleo prebranac i srpsku sarmu, pa se i to jelo nalazilo na njegovom jelovniku. On i njegova žena Sura su mnogo voleli Jugoslaviju i dosta dobro su razumeli srpski jezik. Često su s nama pričali na našem jeziku.

  Da li je Gadafi znao nečim da vas iznenadi?

- Nije bilo neobično da, kada se tome kuvari ne nadaju, pojavi u kuhinji da bi probao neke od specijaliteta, a slično je znala da uradi i njegova supruga Sura, veoma jednostavna žena. Sećam se da je jednom prilikom nestao iz svoje rezidencije, svi su ga tražili, digla se uzbuna, a on se odjednom pojavio na drugom kraju palate kako sedi pod nekom palmom. Kad ga je obezbeđenje pronašlo, tražio je da mu donesu hranu.

  Šta je predsednik Libije najviše voleo da jede?

- Jeo je mnogo začinjenu i ljutu hranu, a pored libijskih specijaliteta voleo je sarmu u listu od vinove loze, punjeno povrće, tikvice... Bio je pravi gurman, uživao je u svakom zalogaju.

  Da li je Gadafi vreme provodio sam ili s porodicom?

- Nije se odvajao od porodice, obožavao je svoju decu. Bio je pitom i porodičan čovek. Sećam se da smo za jedanaesti rođendan njegovog sina Saifa al Islama morali da napravimo tortu po njegovom ukusu na 11 spratova.

  Kako je izgledala njegova pratnja?

- Gadafi je uvek bio pod pratnjom, koju je činilo više prstenova, a onu najužu činilo je 20 prelepih i prezgodnih devojaka, koje su bile dobro obučene i istrenirane, s kojima se niko ne bi kačio. Zanimljivo je i to da je u njegovoj pratnji uvek bilo i spasioca, jer pukovnik nije znao da pliva. Tu je, jednostavno, sve funkcionisalo na profesionalnom nivou.

  Da li ste bili jedini iz SFRJ u Gadafijevoj rezidenciji u Bengaziju?

- Naravno da nisam, u čitavoj Libiji bilo je mnogo Jugoslovena. Moj šef, a samim tim i glavni u kuhinji predsednika Gadafija, bio je Velja Tošić, a u samoj rezidenciji, pa i u ličnoj pratnji, bilo je konobara, električara, spasioca, šnajdera i mnogih drugih iz SFRJ. Pukovnik je imao puno poverenje u naše ljude, a samim tim Libijci su nas smatrali za svoju braću.

  Zašto ste se vratili u Jugoslaviju i napustili Libiju?

- U Libiji sam u jednom momentu živeo s porodicom, sve je bilo fenomenalno i maksimalno sam ispoštovan, ali velika nostalgija me vratila rodno selo u mom Prnjavoru, bogatijem za vredne uspomene i drage poklone koje mi je Gadafi dao.

  Kako ste se osećali kada je svrgnut i ubijen 20. oktobra 2011. godine?

- Jako mi je žao, bio je dobar čovek, za kojeg me vežu lepe uspomene. Nije mi bilo svejedno, ali to zadržavam za sebe.

(D. Zlojutro)