Kako mi je Sarkozi pomogao da napravim Balkanski orkestar (VIDEO)

Kada je početkom 90-ih prvi put stigla u Beograd, Francuskinja Fransoaz Fužo, predsednica muzičko-humanitarne organizacije "Enfants Planete Esperanza", nije bila zatečena slikom Srbije, koja je u to vreme prikazivana kao postapokaliptično mesto.

Ukoliko je to bilo neophodno, granicu sankcijama zamrznute Srbije prelazila je peške, i to sve sa nezanemarljivim novčanim sredstvima i ponekad prilično kabastim instrumentima na leđima. Činila je, kaže, sve što je bilo u njenoj moći za mlade srpske muzičke talente.

Nakon decenije ulaganja u njih, u okviru ove humanitarne organizacije, pokrenuta je ideja da se osnuje orkestar mladih iz centralne Evrope i sa Balkana "Esperanca".

Zahvaljujući Fransoaz siromašni, a talentovani studenti Muzičke akademije iz Srbije, Rumunije, Moldavije, Mađarske i Makedonije uspeli su ne samo da dobiju neophodne i skupe instrumente, već i priliku da nastupaju u najvećim svetskim centrima i rade sa vrhunskim stručnjacima iz sveta klasične muzike, između ostalog i sa čuvenim dirigentom maestrom Mišom Kacom.

Za dve godine, koliko postoji orkestar, održano je sedam koncerata, a publika je bila prosto oduševljena nastupima ovih talentovanih 20-godišnjaka u Avinjonu i Verbijeu i na prestižnom festivalu u Oranžu.

O počecima rada orkestra i prvom dolasku u Beograd, ali i vezama sa porodicom Karađorđević razgovarali smo sa Fransoaz, koja je na jednom od svojih redovnih proputovanja svratila u redakciju Telegrafa.

- Balkanci su mi uvek bili bliski po temperamentu i prirodi. Sa celom "balkanskom situacijom" prvi me je podrobnije upoznao moj dobar prijatelj Kristof Šatlo, inače, čuveni francuski novinar lista "Le mond", koji je pratio ratna dešavanja na Balkanu. Zahvaljujući njemu sam tih ratnih devedesetih prvi put stigla ovde - počinje priču za Telegraf Fransoaz.

Kaže da su je na prvu loptu oduševili energični i preduzimljivi Beograđani, dodajući da je u to vreme već na neki način bila emotivno vezana za Srbiju.

- Moj deda je bio bliski prijatelj princa Aleksandra I Karađorđevića - objašnjava Fransoaz.

- Upoznali su se 1916. godine na balkanskom ratištu. Od tog vremena su postali nerazdvojni. Čini se da sam i sama, stigavši na Balkan, krenula dedinim stopama (smeh). Imao je dosta uticaja na mene. Kada sam rekla prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću II da sam dugo pod dedinim uticajem u sobi držala amblem srpskog belog dvoglavog orla, bio je oduševljen!

Dešavalo se da u vreme sankcija instrumente, koje ste nabavljali za mlade muzičare iz Srbije, iznosite prelazeći granicu peške?

- Dešavalo se da i po nekoliko instrumenata "spakujem" na leđa i zapucam pešaka preko granice. Imala sam običaj da uzmem taksi iz Temišvara do granice, pa onda nastavim pešaka (smeh). No, najčudnije su me gledali graničari kada sam jednom prilikom pešaka iz Rumunije, preko granice, teglila harmoniku. Bilo je to sve radi jedne siromašne devojčice iz Beograda. Za jedno čelo sam, bez razmišljanja, platila i avionsku kartu! Kupila sam ga u Parizu za jednu srpsku studentkinju. Baš ta devojčica, danas je jedna od boljih studentkinja na pariskoj Akademiji.

S obzirom na nacionalnu šarolikost orkestra "Esperanca", gde i kako organizujete probe?

- Često se okupljamo u prostorijama moje organizacije u Parizu, a neretko i ja zapucam do mojih studenata. Ništa nije teško ako volite posao kojim se bavite.

Da li ste primetili razlike u temperamentu studenata u zavisnosti od toga odakle dolaze. Po čemu se izdvajaju srpski studenti?

- Srbi su neposredni, Rumuni profesionalni, a Mađari ambiciozni i kompetitivni. Što se strastvenosti tiče, tu su neprikosnoveni mađarski Romi. Bukvalno vas opčine svojom energijom. Jedna od Romkinja iz našeg orkestra svira na porodičnoj Stradivarijusovoj violini sa toliko žara da vas jednostavno rasplače. Inače, svi studenti su otvoreni i energični.

Kada ste odlučili da pokrenete orkestar, kome ste se prvo obratili za finansijsku pomoć?

- Prvo sam novac tražila od najmoćnijih i najbogatijih Francuza. Tako sam sakupila 30.000 evra za prvih godinu dana. U susret mi je izašao i bivši predsednik Francuske, u to vreme gradonačelnik Nikola Sarkozi, koji me je povezao sa brojnim značajnim institucijama.

Kakav je Nikola Sarkozi privatno?

- Veoma dinamičan, inteligentan i konkretan čovek. Kod njega nema gubljenja vremena, i oko svega sa njim možete da se dogovorite za izuzetno kratko vreme. Kada je postao predsednik, saradnju sam nastavila sa njegovim sinom Žanom. On mi je najviše pomogao u tome da napravim orkestar "Esperanca". Inače, Žana znam od njegove 12 godine. Upoznali smo se 1998. godine na otvaranju Svetskog prvenstva u fudbalu, koje se te godine održavalo u Francuskoj. Ne mogu da verujem kako vreme brzo prolazi. Danas je taj dečak, baš kao i otac, veoma uspešan političar.

(Katarina Vuković)