AVRAM IZRAEL ZA TELEGRAF: Dobio sam rak kao suvenir iz bombardovanja (FOTO) (VIDEO)

"PAŽNJA, PAŽNJA, VAZDUŠNA OPASNOST ZA BEOGRAD!", dopiralo je, uz muzičku pratnju "šizele", sa Studija B davne 1999. godine. Četrnaest godina kasnije, Avram Izrael, koji je po ovim rečima i postao poznat, vodi firmu za uvoz i izvoz, ponekad se seti 78 dramatičnih dana koje je preživeo i još čeka odlikovanje.

U srećnija vremena simbol Beograda bio je Duško Radović i njegovo "Beograde, dobro jutro". Ratne 1999. godine, tokom više od dva meseca straha, tenzija i nepoverenja, načelnik beogradskog Centra za obaveštavanje postepeno je postajao novi simbol grada i jedan od retkih izvora pravih i necenzurisanih informacija.

Izrael je referent za uzbunjivanje postao sedamdesete godine, a osam godina kasnije i načelnik Centra za obaveštavanje.

-  Tu sam radio do 1984. godine, kada sam otišao na neki drugi posao, ali mi je ostao ratni raspored na tom mestu. Izgleda da sam bio jedan od retkih savesnih rezervista u onoj Jugoslaviji, pa sam se, recimo, oktobra 1998. godine, kada je posle Rambujea počelo zaoštravanje, javljao svojoj jedinici nekoliko puta. Pitao sam ih kada će nas zvati, da se malo spremimo, pošto sam poznavao posao. Zvali su nas noć pred početak bombradovanja, eto kakvi su bili - priseća se Izrael.

Pošto "Rado Srbin ide u vojnike, dva ga vuku a trojica tuku", odziv na mobilizaciju u martu 1999. godine, prema rečima Izraela, bio je 35 odsto:

- Jedinicu smo popunjavali rođacima, prijateljima... Bilo nas je 230 ukupno. Kada su ljudi savesni, a komande jasne i razumljive, nisu sulude, a bilo je i takvih, onda nema problema. A pošto se najveći broj ljudi dobrovoljno uključio, bilo je još bolje. A ljudi koji su bili mobilisani i pozvani se nisu odazvali.

SA NEBA BOMBE, NA ZEMLJI PRETNJE

Ispijajući kafu, zatrpan papirima i poslom u svojoj trgovačkoj firmi, Izrael se priseća da je njegov osnovni utisak, kada se 24. marta u 20.12 oglasila prva "šizela", bila neverica. Nije zvučalo moguće da će na samom kraju 20. veka neko odlučiti da diplomatiju vodi bombama.

- Razum je govorio da je to suluda odluka i mislio sam da do toga ipak neće doći. Pripremajući se za to, mnogo sam čitao, analizirao sam način funkcionisanja NATO, posebno u Iraku, pa sam imao očekivanja kako će to izgledati i prilagodio se tome. Kasnije smo razvili novu doktrinu, koja je bila i odgovor i na jedan nekorektan odnos države - kaže Izrael, i nastavlja priču o tome kako se, osim protiv neprijatelja sa neba, borio i protiv domaćih nevolja:

- Posle prve noći Vrhovna komanda je odlučila da skine sa sebe odgovornost i dala paušalnu naredbu: 'Predveče svirajte uzbunu, ujutru dajte prestanak opasnosti'. To znači da ja treba da držim dva miliona ljudi 13 sati pod uzbunom, što je nemoguće. Shvatio sam da je neophodno da se Beograd kondicira: odmah posle davanja uzbune oglašavao sam se, molio Beograđane da ostanu u skloništima, govorio da nema opasnosti, a onda sam se svaki put javljao kada je bila konkretna opasnost. Kada ljudi čuju eksploziju, uznemirnost raste. Onda se ja oglasim, kažem šta se desilo i telefoni utihnu. Tako su ljudi stekli poverenje u Centar, jer nismo lagali.

Poverenje koje su građani imali u Avrama Izraela kosilo se sa nepoverenjem koje su imali u državnu vlast.

-  Stalno sam imao problema. U svim medijima je bila jaka cenzura, a to se posebno odnosi na Studio B. Tu je bilo sukoba, svađa, pretnji. Prvo, ti ljudi nisu hteli da uvaže informaciju da je u Beogradu u tom trenutku bilo oko 150 sirena, od kojih je samo 20 bilo povezano na centralni sistem za uzbunjivanje. Pored ostalih, dežurali su ljudi koji su imali prijemnike Studija B i kad bih ja rekao: "Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost", oni bi uključili te sirene - kaže Izrael.

Očekivano za ondašnju državnu vlast, nakon sukoba i svađa, stigla je i smena:

- U nekom trenutku je moja i popularnost Centra toliko narasla da im je jedino ostalo da me smene. Od kolega iz Centra sam kasnije dobio upozorenje da se ipak sklonim. To su bila vremena kada su padale glave. Sedam dana sam bio "u ilegali" u Beogradu, u sopstvenom gradu. Vratili su me zahvljujući tadašnjem komandantu Štaba civilne zaštite Milovanu Bojiću, koga danas mnogi ne vole.

Pričajući o ljudima koji su mu pretili i koji su, umesto da pomognu građanima, pomagali vlasti da se održi, Izrael ističe nekoliko, za ono vreme, zvučnih imena:

- Eksponent je bio Uroš Šuvaković, on je bio "zadužen" za Studio B, cenzuru i Državnu bezbednost i sa njim je bilo dosta sukoba. Kasnije sam čuo, ali to ne mogu da potvrdim, da je ondašnja ministarka zdravlja Leposava Milićević bila jedna od onih koji su dovodili u pitanje poverenje u mene. Tu se radilo o sledećem: aprila 1999. NATO je raketirao u Lipovačkoj šumi vojnu bazu, u kojoj su bila skladišta raketnog goriva, koja nisu bila ispražnjena do kraja. Kad su pogodili, ta hemija se podigla i kontaminirani oblak, koji je, nošen vetrom, išao ka Beogradu. Saopštio sam to Beograđanima i dao instrukcije kako da se ponašaju. Čak je i tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović zvao predsednika gradske skupštine, Spasoja Krunića, da interveniše! Kasnije se i Vojislav Šešelj bunio, valjda je rekao Aleksandru Vučiću: "Pa, je l' nema niko na 'ić' da radi taj posao?"

ANEGDOTA O BOMBARDOVANJU MILOŠEVIĆEVE KUĆE

Pretnji se seća sa dozom rezignacije i nešto većom dozom razočarenja, ali anegdote iz tog vremena vraćaju mu osmeh na lice.

- Kada su pogodili kuću Slobodana Miloševića, ja sam se javio, rekao šta je bilo i, navodno, dodao "nažalost, on nije bio u zgradi". Nisam to rekao, ljudi su to izmislili, ali eto, ostalo je kao anegdota i danas - priča Izrael.

Smeha nestaje u nastavku razgovora, kada Izrael otkriva da su za njega mnogo strašnije od bombi i pretnji bile informacije o stvarnoj opasnosti kojoj su Beograd i Srbija bili izloženi.

- NATO je u jednom navratu pogodio upravnu zgradu "Prve iskre" iz Bariča, a 50 metara dalje su bili rezervoari hlorovodonične kiseline. Prema našim procenama, da su te rezervoare pogodili, za oko 7, 8 minuta bi postradalo između 500.000 i 700.000 ljudi. Kad se susretnete sa takvim obimom katastrofe, to onda utera strah u kosti. Sledeći grozan momenat je bio kada su gađali energanu u Petrohemiji, u Pančevu - priseća se Izrael, pa dodaje:

- Jedne noći su pogodili Centar za obaveštavanje u Prištini, pa Centar za obaveštavanje u Novom Sadu i procenio sam da smo meta i mi, jer smo bili najeksponiraniji. Naredio sam da se isprazni cela zgrada Skupštine grada i ostao sam sam u centru. Sa ove distance, takva odluka deluje kao budalaština, ali tada je neki lični naboj bio... Centar je veliki prostor, pun aparata, pa je to avetinjski odzvanjalo. Skoro dva sata sam bio sam, dok se moji saborci nisu vratili.

"OBEZBEDI DA SE ŠAHT OTRPA, DA DOĐEŠ DO MENE"

Priča o tome kako je Centar bio jedna od meta NATO aviona preliva se u pripovedanje o neobičnom prijateljstvu i beskrajnom poverenju koje je postojalo među članovima ove jedinice.

- Posle toga, mi smo se dva puta izmeštali, ali je uvek neko morao da ostane u Centru. Tu nezahvalnu ulogu dobio je Paja, on je sada već u penziji. Rekli smo mu šta da uradi i čim dobije znak za uzbunu, da odmah izađe i ode u park. U hodniku te zgrade, pored prostorija Centra, postojao je šaht, on je tamo odneo nešto hrane i vode i radio-stanicu. Jedne večeri me pozvao i rekao: 'Ako se nešto desi ja ću probati tu da se sakrijem. Ako dejstvuju po zgradi, znaj da sam dole, ako budeš imao radio vezu čućemo se, a ako ne, obezbedi da se to otrpa, da dođeš do mene'. Mislim da je to poverenje jače od onog koje imate u roditelje - kaže naš sagovornik.

Prelistavajući ratne anegdote stigli smo i do Uskrsa, koji su građani Srbije dočekali pod bombama. Sa jedne strane, ovaj dan je pokazao koliko su Beograđani cenili "najradije viđene goste u svojim kućama". S druge je, pak, godinama kasnije, prikazao pomalo tužan odnos jednog naroda prema sopstvenoj istoriji.

- Zovu nas na Vaskrs sa portirnice Skupštine grada i kažu da je stiglo nešto za nas. Mi dolazimo, a na portirnici nas čeka skoro hiljadu jaja, kolači, bombone, torte.. Na jednoj torti je čak pisalo "Gotovo". Dobili smo i jednu sliku na kojoj Sveti Georgije ubija aždaju, a aždaja je bila NATO. Ali, eto, ljudi koji su na konto naše slave dobili radna mesta posle bomardovanja su, pre dve ili tri godine, kada je dolazila neka delegacija NATO-a, prebojili tu aždaju, da se delegati ne naljute - priča Izrael, dok mu crte lica odaju žaljenje.

KANCER UMESTO ORDENJA

Žal ostaje i u nastavku priče, kada sa Izraelom pričamo o nagradama, počastima i ordenju, koje je izostalo.

- Niko nikada više nije pozvao i okupio tu jedinicu. Evo sada, u ponedeljak 25. marta, prvi put ćemo se okupiti, obezbedili smo prostor za ručak, pozvana je cela jedinica, neki više nisu sa nama, ali mislim da će biti oko 100 ljudi. Delilo se ordenje tada i šakom i kapom, mi ništa nismo dobili. O tome koliko su ti ljudi bili loši, koliko je tadašnje Ministarstvo odbrane bilo zasejano lošim ljudima govori i ovo: učesnici rata su dobili mogućnost da povlašćeno plaćaju usluge "Infostana", sa 50 posto popusta. Do danas svi ovi ljudi sa kojima sam radio nemaju tu informaciju. Znači, samo onaj ko je uspeo da ukrade tu informaciju ostvario je to pravo - kaže Izrael.

Bez "ratnog profita", nacionalne penzije, visokog čina ili papirnate zahvalnice, Avram Izrael je posle bombardovanja nastavio svoj "civilni" život. Koji još uvek nije prestao da bude komplikovan.

- Ja sam posle bombardovanja dobio kancer. Verovatno je dobrim delom to iz te priče: imuni sistem, stres... To je nešto što sam dobio kao suvenir iz tog vremena. Dobio sam i neku popularnost, koja je kao i svaka popularnost: danas si na naslovnim stranama, sutra nisi, prekosutra te se niko ne seća... Ne jede se popularnost. Drugo, kod nas u zemlji ne postoji ta institucija da se nešto uvažava i uvek se setim dela Laze Lazarevića "Sve će to narod pozlatiti" - setan je Izrael.

Nikada nakon bombardovanja nije imao prilike da se sretne sa ljudima koji su 1999. godine vodili NATO. Ipak, njegove veštine nisu zaboravljene, pa je pre nekoliko godina imao neobičnu posetu iz Norveške.

- Došli su ljudi iz njihovog Ministarstva odbrane, sektora civilne zaštite. Rekli su: "Mi znamo da u Norveškoj sledećih 50 godina neće biti rata, ali se spremamo za 50. godinu i prvi dan i voleli bismo da vidimo vaša iskustva, da čujemo šta  biste nas vi posavetovali." Ovde me niko nije pitao ništa - Izrael odmahuje glavom.

BOMBARDOVANJE: VELIKA POBEDA ILI JOŠ VEĆI PORAZ?

U nastavku priče o današnjim odnosima Srbije i NATO-a, Izrael, uprkos svemu što je u borbi protiv njih prošao, ulazak Srbije u Alijansu ne vidi kao problem.

-  Jevreji kažu "Ne zaboravljamo, ali smo oprostili". Oprostili su i Nemcima, ali nisu zaboravili. Zar mi nismo mogli posle svega da kažemo "Vi ste nas uništili, dajte nam sada neki novac, iz tog istog NATO-a"? Drugo, sasvim je jasno bilo i te 1999. godine sa kim ćemo se sukobiti. Zar nismo ništa naučili iz istorije?  Dalje, ako je sad tako u celom okruženju, pa hoćemo li mi opet ratovati sa NATO-om? Zar nije bilo pametnije da smo prihvatili te uslove, pa da sada baza "Bondstil" bude u Srbiji, da Kosovo ima neku automiju, a da nismo ratovali ni rušili ništa? - poručuje Izrael, a na pitanje o saradnji sa Rusijom kaže:

- Rusija je onda bila na kolenima i nije bila kadra da učini čudo. Nisu nam dali onaj "SS 300" sistem, koji ne bi bitno popravio stanje, ali bi bio ipak malo drugačije. Mi smo imali neke sisteme iz 60-ih godina, zastarele...

Razgovor i evociranje uspomena na proleće 1999. godine ne može da se završi bez odgovora na pitanje da li je Srbija pobedila NATO.

- To je bio završni čin jednog tužnog perioda za Srbiju. Od početka raspada SFRJ i svih ratova u kojima nismo učestvoali ali smo ih vodili, sankcija, praznih samoposluga, gladnog naroda, deviza, kupovina zavoja, švercovanja, kulminiralo je tim bombardovanjem. Danas, posle promena onoga sistema, koji nas je uveo u to, mi živimo katastrofalno. To je jedan poraz u kontinuitetu. To je poraz naroda, jer narod na kraju zaokružuje i bira. To je poraz jednog srpskog bića.

Gotovo!

(Milica Stojanović)