TELEGRAF U ALBANIJI: Centar Tirane kao Slavija, ostatak Kaluđerica! (1. DEO) (FOTO)

Kada se pomene Tirana, većina Srba pomisli na bombardovanje, Oslobodilačku vojsku Kosova, zaostalost i siromaštvo. Pored toga, zbog bilateralnih odnosa u prethodnom periodu malo ko bi se od ovdašnjih turista usudio da provede odmor na albanskom primorju, a put koji vodi preko Kosova jeste još jedna stavka koja nas udaljava od ove zemlje. U reportaži iz dva dela vodimo vas u nekada "zabranjeni", a danas mnogima nedostupan grad.

Direktna veza do glavnog grada Albanije iz Beograda ne postoji, a na beogradskom aerodromu "Nikola Tesla" nam je rečeno da je najbliži put preko Milana! Doduše, možete stići i preko Frankfurta, odnosno Nemačke,  ali se sa presedanjem u Italiji putuje pola sata kraće. Veliki broj ljudi ide i preko Podgorice, odakle se do Tirane može stići taksijem za 200 evra.

Uprkos tome, ekipa Telegrafa rešila je da poseti ovaj grad i iz prve ruke se upozna sa albanskom prestonicom. Posle konsultacija sa auto-prevoznicima, odlučujemo da putujemo preko Makedonije i da uđemo u Albaniju kod Ohrida.

Poznati put preko Niša, Vranja, Skoplja i Ohridskog jezera protekao je opušteno, jer je to manje-više prepoznatljiva ruta više desetina hiljada ljudi koji letuju u Grčkoj. Pravi izazovi su tek usledili, jer smo se približavali graničnom prelazu "Sveti Naum", koji se sa albanske strane zove "Tušemišt". Postalo je očigledno da smo u Albaniji. Tabla koja označava granični prelaz je stara i zarđala, dok put odmah po ulasku u zemlju postaje veoma oštećen i loš. Linije koje označavaju trake nema ni u naznakama, tako da je brza vožnja nemoguća ukoliko vam je stalo do vašeg vozila. I života, naravno.

Nakon kratkotrajne vožnje, nailazimo na prvi grad kroz koji prolazimo, a za koji nigde ne postoji tabla, tako da je ostala misterija oko imena. Sam naziv nije ni bitan, koliko ono što smo zatekli tokom prolaska kroz njega. Naime, gotovo se svi stanovnici bave jednim poslom - pranjem automobila. I staro i mlado, i žene i muškarci, čim se pojavi vozilo skaču sa svih strana želeći da vam operu "šajbu". Iako nam u početku ništa nije bilo jasno, kasnije saznajemo da većina stanovnika preživljava na ovaj način jer besplatno koristi vodu koja se crpi iz obližnjeg jezera. Relativno jeftino prolazimo tri pranja našeg vozila, i to kod onih koji nisu hteli da siđu sa haube, i nastavljamo preko Skadra ka Tirani.

U Tiranu stižemo predveče, a ulazak u grad je u najmanju ruku jeziv, jer su i prilaz i periferija, sve do centra, u mrklom mraku. Nakon oprezne vožnje i dolaska u hotel, ljubazni recepcioner nam je objasnio zbog čega su ulice neosvetljene. Naime, pre nekoliko godina država je rešila da proda tamošnju Elektroprivredu stranom privrednom koncernu, pa je nakon toga ona poskupela mnogo, tako da ulično osvetljenje, sem najužeg centra grada, ne radi! Nakon privatizacije, prema rečima osoblja, stepen naplate je opao za dve trećine, pa je zbog toga mrak prvi utisak glavnog grada Albanije. Dodatni problem predstavlja i veliki broj nelegalnih priključaka, zbog čega transformatori dodatno ispadaju, pa domaćinstva u velikom broju, s vremena na vreme, ostaju bez struje. Zato i gotovo svi lokali i stambene zgrade imaju agregatore koji im omogućavaju redovno snabdevanje strujom i funkcionisanje u ovom gradu.

Smeštaj u ovom gradu je relativno jeftin, tako da se za 20-30 evra može naći polupansion, a u ponudi je širok izbor hotela, hostela, a lako se može naći i privatni smeštaj. Prosečna plata radnika je od 200 do 300 evra i sa tim novcem se veoma teško živi. Dosta porodica ima barem jednog člana koji je u zemljama Zapadne Evrope ili SAD, tako da oni često šalju pomoć, bez koje mnogi od njih ne bi preživeli. Nacionalna valuta je lek, a jedan evro vredi 140 jedinica tamošnje valute.

Preko dana se slika o Tirani menja, ulice su čiste, nema otpada po ulicama, mada nema ni kanti ni kontejnera, tako da nije baš najasnije kako rešavaju problem smeća koji je, recimo, prisutan u Beogradu. Centar grada je uređen, sa velikim spomenikom Skender-begu, koji je tamošnji nacionalni idol, a na skoro svim zgradama, stambenim i državnim, vijore se nacionalne zastave. Kao i u mnogim gradovima na Balkanu, upečatljivi su spomenici i institucije ogromnih dimenzija, koji decenijama propadaju i za koje će biti potrebna ogromna suma novca da bi se renovirale.

Nadu u oporavak Albacima daju uglavnom SAD, koje u poslednje vreme ulažu mnogo donacija kako bi se infrastruktura popravila, a Tirana razvila u moderan grad. Dosta američkih kompanija je rešilo da ulaže u ovo područje, tako da se na svakom koraku nešto gradi, pa je pretpostavka trenutnog gradskog rukovodstva da će za 10 godina ovo biti sasvim drugačiji grad, koji će se po mnogim stvarima približiti ostalim prestonicama Evrope. Zbog svega toga, potpuno je uobičajeno da se svuda nalaze kontrasti, od savremenih projekta sa "šljaštećim" fasadama do raspalih kućeraka, u kojima žive i desetočlane porodice.

Albanci su se svojim partnerima odužili na opšteprihvaćen način. Mnoge ulice dobile su imena savremenih predsednika, a poneki i bulevare. Zastave SAD takođe su istaknute na mnogim zgradama, a kod običnog stanovništva vlada uverenje da su Amerikanci najveći prijatelji Albanaca. Ipak, za pomenuti plan oporavka Tirane biće potrebno još mnogo investicaja, jer je uređen samo centar grada, dok je sve sem njega i neuređeno i zaostalo i siromašno. U kom god prvacu da krenete iz centra, asfalt ili prestaje ili ga ima u naznakama. Blato i prašina su na sve strane, gradi ko gde stigne, a slika neodoljivo podseća na beogradsku Kaluđericu, najveće divlje naselje na Balkanu.

Ono što u dnevnom obilasku privlači najviše pažnje su automobili. Naime, oko četiri petine svih četvorotočkaša u ovom gradu su "mercedesi"! Nemački proizvođač je neprikosnoveni "car" u ovom gradu i on je neka vrsta božanstva. Njime su opsdnuti svi, od političara, prodavaca, radnika, pa sve do prosjaka. Svima je san isti, a razlike jedino postoje u tipovima ovog proizvođača kod svakog stanovnika u Tirani. Neretko se dešava da su čitavi parkinzi na javnim površinama ispunjeni ovim vozilima, a šetnja centrom je gotovo nestvarna zbog konstantnog prolaska mnogobrojnih "mečki".

O tome koliki su Albanci zaluđenici za "mercedesima" dovoljno govori podatak da se u velikom broju auto-škola obuka obavlja na ovim modelima automobilia, što ne može da se vidi ni u najbogatijim zemljama Evropske unije. Oglasi za ove škole su svuda izlepljeni, a njihovi vlasnici ponosno ističu svoje vlasništvo i komoditet koji pružaju ovi četvoročkaši.

SUTRA ČITAJTE: O ženama, noćnom provodu, kafanama, periferiji, alkoholu...

(I. Mitkovski)