A SRBIJA NE ZNA ZA NJU: Žena koja je spasila 12.000 srpske dece od ustaškog noža! (FOTO)

Od velikih ratova i nesreća koje su zadesile ljudski rod, uglavnom pamtimo samo razaranja, žrtve i zločine. Ipak, svako zlo ima svoje heroje, ljude koji najčešće ostanu prepušteni zaboravu ili daleko od granica svakodnevih događanja. Jedna od takvih je Diana Budisavljević, heroina koja je tokom Drugog svetskog rata spasila više od 12.000 srpske dece.

- 10. jul 1942, Stara Gradiška: "Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda - Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol", piše u Dnevniku Diane Budisavljević, prevedenom sa nemačkog jezika 2003. godine u Zagrebu, i dodaje se:

- Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora.

Diana Obekser rođena je u Insbruku 15. januara 1891. godine. Nakon završene srednje škole udala se za doktora Julija Budisavljevića i sa njim 1919. godine preselila u Zagreb. Po osnivanju Medicinskog fakulteta dr. Budisavljević je osnovao Zavod za hirurgiju i imenovan profesorom hirurgije.

Saznavši za stradanje srpskih žena i dece u ustaškom logoru Loborgrad, u jesen 1941, Diana Budisavljević, sa nekoliko saradnika organizuje "Akciju Diane Budisavljević". Tokom Drugog svetskog rata, ona spašava iz ustaških koncentracionih logora, zbrinjava i prikuplja podatke o skoro 12.000, uglavnom srpske, dece i njihovih majki sa područja Korduna i Kozare.

- Od početka sam sama bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih - piše Diana u svom dnevniku.

Akcija se sastojala od skupljanja i slanja pomoći u novcu, hrani, odeći i lekovima zatočenim ženama i deci u logorima Loborgrad, Gornja Reka, Stara Gradiška, Jasenovac, Mlaka i Jablanac; zatim od izvlačenja i prevoza majki i dece iz logora; dalje, od udomljavanja nezbrinute logoraške dece u zagrebačke, jastrebarske i sisačke porodice, kao i u dečije domove i bolnice, kao i u prikupljanju pomoći za njihovo izdržavanje.

Osim toga, Diana je vodila složenu kartoteku evidencije dece, što je omogućilo njihovo ponovno spajanje sa majkama i očevima koji su bili poslati na prinudni rad u Nemačku. Osim brige za goli život i preživljavanje, Diana Budisavljević nastojala je da sačuva identitet dece i tako omogući njihov povratak porodicama.

Odmah po oslobođenju, maja 1945. godine, a na zahtev Ministarstva socijalne politike, odnosno Odjeljenja zaštite naroda (OZNA), Diana je kartoteke sa podacima o logoraškoj deci i roditeljima morala predati vlastima.

Svedočanstvo o svom delovanju kao i o stravičnom ustaškom teroru nad srpskim ženama i decom, Diana je pretočila u dnevnik koji započinje 23. oktobra 1941, a završava 7. februara 1947. Dnevnik svedoči o njenoj izuzetnoj hrabrosti, upornosti, humanosti i nesebičnosti. Brigom Dianine unuke, psihološkinje dr. Silvije Szabo, sačuvana je dokumentacija i dnevnik na osnovu kojih je Hrvatski državni arhiv izdao knjigu "Dnevnik Diane Budisavljević" 2003. godine.

Baš u uvodu "Dnevnika", u prvom od 388 zapisa, ona objašnjava šta ju je navelo da pomaže Srbima. Slučajno je od rođake saznala da uopšte postoje koncentracioni logori u kojima su pravoslavne žene sa decom.

- Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslavne vere ne postoji nikakva akcija pomoći - piše Diana.

Njeni saradnici bili su: Marko Vidaković, Đuro Vukosavljević, Kamilo Bresler, Ivanka Džakula, Dragica Habazin, Jana Koh, Tatjana Marinić, Vera Černe, Branko Dragišić, Ljubica Becić...

Njena akcija zbrinjavanja dece, čiji su roditelji stradali u Drugom svetskom ratu, doprinela je uspostavljanju socijalnog rada kao profesije u Hrvatskoj 1952, osnivanjem Više škole za socijalne radnike u Zagrebu. Njen rad se smatra pretečom svih značajnih aspekata Konvencije o pravima deteta kad se radi o deci u ratu.

Od 1972. pa do kraja života ponovno živi u rodnom Insbruku.

Kako je pre nekoliko godina ispričao za "Večernje novosti", Ostoja Guskić imao je pet godina kada je sa roditeljima, braćom i sestrom Stajkom dospeo u Jasenovac.

- Svud oko nas samo smrt. Majka Dušanka pala na pod od iscrpljenosti. Oko nje mi, deca. Bora je tog leta završio prvi razred, Stajka od mene mnogo starija. A Pavle, na maminim grudima. Okolo šapuću žene: 'Ko će preživeti" - seća se Ostoja.

On dodaje da je, u šapatu koji se prenosio, čuo i da jedna žena kupi decu po logoru i tako ih spašava.

- Kad, stvarno, visoka, vitka, mlada žena razgovara i sa mojom Dušankom i drugim majkama. Da joj predaju i povere decu, da ih otrgne od smrti koja je dolazila odasvud... Od gladi, bolesti, noža. Majka nas ne da. Ne može da se odvoji. Ta žena dolazi ponovo. I, kao da je sad vidim, pruža Bori jabuku. A Pavla podiže. Kaže mu: 'Baš si lijep, baš si lijep momčić'. Moja Dušanka gleda, mnoga deca odlaze, majke ih ispraćaju. Tako je i ona prelomila. Kaže Diani: 'Dajem ti ovo troje muških, da ih sačuvaš, ako možeš. A Stajka nek ostane' - nastavlja Ostoja svoju tužnu priču.

On misli da je majka verovala da će Diana sačuvati njega i njegovu braću, ali da nije verovala da će ih više ikada videti. Zaprežna kola već su čekala na ledini, ispred. Načičkana i zdravom i bolesnom decom. Posle su vagonima, na slami, putovali do dečjeg logora u Sisku. Svima, koji su preživeli put, pružena je prva nega. A hleba opet malo.

- Ubrzo posle, mene su poslali u hraniteljske porodice, jer, kako su mi posle pričali, za zdravu decu to je bio jedini spas - kaže Ostoja.

Posle rata vratio se kući. U Trebovljanima, čekao ga je samo stric Spasoje, koji se vratio iz zarobljeništva. Brata Boru sreo je tek posle dužeg vremena. A Pavla, Stajku i roditelje - nikad.

(M. S. / Izvori: Wikipedia)