U Čavezovo vreme se živelo kao u Srbiji 90-ih!

"Veliki baner "Patria socialismo o muerte" (Otadžbina, socijalizam ili smrt) stajao je na zgradi odmah preko puta mog stana i ispijala sam kafu svakog jutra gledajući u njega. Dosta toga me je sećalo na Jugoslaviju i na život u Srbiji, šticovan kurs, mladići s mašinkama u rukama, korupcija, nacionalizacija imovine, a s druge strane, takva solidarnost među ljudima da sam se često pitala gde i kako smo mi to izgubili."

Ovim rečima tridesetpetogodšnja Milena opisuje život u Čavezovoj Venecueli. Ona je pre dve godine napustila tu zemlju, u kojoj je, kako kaže, upoznala prijatelje za ceo život.

- Stariji su pričali kako si '70. i '80. mogao da spavaš na klupi u parku u Karakasu, a danas u tom gradu strada više ljudi godišnje nego bilo gde u svetu. Celu noć sam provela na Skajpu s prijateljima koji su slavili odlazak Čaveza. Bilo je i onih koji su žalili, ali ono što ja znam jeste da je za vreme njegove vladavine duge 14 godina više od 150.000 ljudi stradalo, jer su bili politički protivnici - priča Milena nekoliko sati posle objavljivanja vesti da je lider Venecuele umro u 58. godini od posledica teške respiratorne infekcije, 21 mesec pošto je utvrđeno da ima rak.

Čavez će ostati upamćen kao čovek koji je kritikovao SAD i rat u Iraku. Nije krio nesimpatije ni prema bivšem američkom predsedniku Džordžu Bušu, kojeg je u govorima nazivao i "mazgom" i "đavolom". Kada je Čavez došao na vlast 1999, desetine hiljada Venecuelanaca iz srednje i visoke klase pobegli su iz zemlje, žaleći se na porast kriminala i smanjenje ekonomskih mogućnosti.

Mnogi od njih su se nastanili na jugu Floride, pridružujući se mnogo većoj kubanskoj zajednici.

- Za nekoga ko je živeo na Bliskom istoku, preseljenje u Venecuelu Marakaibo bio je potpuni šok. Trebalo je dosta vremena da naučim da zaključavam vrata i uključujem alarm. Da se ne hvatam za ogradu oko zgrade, jer je zbog straha od kriminala u njoj struja. Da ne stajem na semaforu na crvenom svetlu da me ne bi opljačkali. Trebalo je vremena da se naviknem da izbacivanje ruke kroz prozor automobila znači skretanje levo ili desno. Da ne nosim nakit i da se uvek okrećem za sobom. Tada sam se više nego ikada okretala za ženama, Gaita Zulijana mi je prijala, kao i tamburica, nisam se nadala da će mi svaki dan biti ispunjen osmehom, hranom, plesom i rumom Cacikue. Nigde na svetu nisam više pevala i plesala - seća se Milena svog života u Venecueli.

(Telegraf.rs / Izvor: 24.sata.rs)