SRBIN U PARIZU: Pijani Brando je spavao kod mene, gledao sam Brižit Bardo kako igra po stolovima! (FOTO)

Beograđanin Slava Marković danas za sebe u šali voli da kaže da je “penzioner bez perspektive”, a svojevremeno je bio najvažnija osoba u “Raspućinu”, jednom od najelitnijih pariskih restorana. Na mestu šefa sale tamo je proveo punih 35 godina, i prema sopstvenom svedočanstvu, nagledao se onoga o čemu može i hoće, ali i ne može i neće da priča.

Sa setom se seća susreta s harizmatičnim Omarom Šarifom, koji je bio strastveni kockar, skromnom Marijom Kalas, dostojanstvenom Grejs Keli, zgodnom Brižit Bardo i konzervativnim Marlonom Brandom. Da, baš je takav, konzervativan, bio glavni junak “Poslednjeg tanga u Parizu”, kaže Slava. Ko bi rekao?

Dok nas u svom domu na Dedinju poslužuje specijalitetom kuće, kafom s malo amareta, čiji ukus neodoljivo podseća na badem, trudimo se da iz Slave izvučemo i ono o čemu možda ne bi smeo da priča.

Njegova uzbudljiva životna priča počela je tako što je krajem 50-ih, kao 23-godišnjak sa ekipom s Palilule i iz Pete beogradske gimnazije - Stevicom, Rokijem, Miletom Rakijom i Vukom, pešice krenuo put Trsta. Te 1958. žestoki momci s beogradskog asfalta zanosili su se lepotom Ester Vilijams i živeli u ubeđenju da je život na Zapadu kao u “Balu na vodi”.

- Nismo bili od onih, koji su bežali iz Jugoslavije - počinje priču za Telegraf Slava Marković.

- A, takvih je onda bilo. Sećam se čuvene gospođe Bose Besaradić, kod koje smo ponekad dolazili u Hilandarsku, koja je dala dva sprata svoje kuće za tri pasoša na ime njenih kćerki Ljilje, Goce i Vesne. Ljilja se nešto kasnije udala za čuvenog fudbalera Vladicu Popovića. Dakle, mi smo svojom voljom i na svoju odgovornost krenuli peške iz Opatije, da bi se negde pred zoru obreli stotinak metara ispred granice s Italijom, na jednom brežuljku kod granične karaule na Kozinama.

Tu su, kako kaže, legli ispod drveća motreći kad se menjaju stražari na granici.

- Trebalo je samo da ukapiramo kad je smena i da se neprimetno provučemo preko.  Tako smo se dokopali Trsta, pa onda i do Venecije. Tamo smo, sećam se, nekom Jugoviću prodali stari ručni sat i s tim ne tako malim kapitalom krenuli put Verone, koja je bila puna policije. U vozu nas je uhvatio kondukter, a pošto nismo imali ni karte ni kinte, nije bilo druge nego da iskočimo iz voza. Tu nas ulovi policija i vrati u Veronu, a odatle u Kremonu u logor za izbeglice.

Momci poput vas nisu tamo sedeli skrštenih ruku?

- Naravno! Odmah smo tražili da radimo nešto. Dogovor je bio da beremo paradajz u zamenu za hiljadu lira, ručak i pola litre vina. Više od toga nam nije ni trebalo. No, i to nam je ubrzo dosadilo. Posle izvesnog vremena nije bilo druge nego da opet bežimo. Sećam se, pitam neke zatvorenike u Kremoni:„Koliko ste ovde?" Oni mi odgovore:„ Dve godine", a ja pomislim:„Ma, idite bre ljudi, šta ćemo mi ovde da radimo dve godine?"

Čuvenog žestokog momka, Stevicu Markovića s kojim ste pobegli, upoznali ste u Petoj beogradskoj gimnaziji?

- Stevicu sam znao iz kraja. On je bio mlađi od mene dve godine, i iskreno, baš se i ne sećam kako sam ga upoznao. No, sećam se kako sam, na primer, upoznao Oliveru Katarinu. Zabavljao sam se s najstarijom od sestara Pešić, Mirjanom. Bila je to velika ljubav. Ona je otišla u Francusku, a u Beogradu su ostale Vesna i Staša. Vesna se zabavljala s Radetom Mikeljom, a Staša s Klenom Radmilovićem, koga smo zvali Klen, zato što je uvek bio pijan kao klen (smeh). U tom društvu je bila i Olivera Katarina. Inače, nju pamtim i po najpompeznijem ulasku u restoran “Raspućin”. Nikada neću zaboraviti kako je ušetala s tadašnjim mužem Manetom Šakićem i konzulom Nešićem. Zamolila me je da otpeva čuvenu pesmu “Đelem, đelem”. Pevač Kurt Jirgens je sedeo dva stola od njih na balkonu s nekom gospođom i kad je Olivera otpevala pesmu on je prišao njenom stolu i rekao joj: „Gospođo, vi me uzbuđujete"!

Zašto je Stevica Marković ubijen? Pričalo se da se mnogo petljao s Korzikancima i da je živeo u ljubavnom trouglu s Alenom Delonom i njegovom ženom?

- Stevica je živeo za trenutak. On je hteo ili da udobno živi u inostranstvu ili da se vrati u Jugoslaviju i otvori neko preduzeće. Samo, ljudi s kojima je bio u poslednje vreme nisu bili ni gluplji ni naivniji od njega, a on se negde prevario. Znate, ne možete da se družite s lopužom i da mislite da ćete ga pokrasti. To je utopija. S obzirom na to s kim se poslednjih dana svoga života družio, morao je da završi tragično.

Posle bekstva iz logora u Kremoni preko Alpa ste se domogli Pariza?

- Sećam se da smo se sastali u kafani “Šop”, u kojoj su se sastajali svi Jugovići. Po dolasku smo se odmah zaposlili u “Citroenu”. Imali smo dobre plate, ručak i večeru, ali smetali su nam Arapi koji su radili s nama. Strašno primitivni ljudi. Dešavalo se da mi iz čista mira sakriju cipelu dok se presvlačim. Bilo nas je petorica i mogli smo njih petnaestoricu za manje od pet minuta da složimo. Međutim, nismo smeli da ih izudaramo, da ne bismo izgubili posao. Jednog dana nam se sve to smučilo i rešili smo da slikamo po ulici i da se snalazimo na razne načine. Pravilo je bilo da kad jedan ima love, svi imamo da jedemo. Baš kao i kad se jedan “sunča”, da se svi “sunčamo”. Onda smo polako počeli da se razilazimo. Mile rakija je, na primer, otišao kod oca oficira u Kanadu i tamo otvorio neke restorane, Stevica je otišao na drugu stranu, a ja da perem sudove.

Posao ste našli zahvaljujući tome što vam je majka bila Ruskinja i što ste perfektno govorili ruski?

- Istina, otišao sam kod protođakona Čertkova u jednu rusku crkvu u Parizu i on mi je našao posao perača sudova u ruskom restoranu “Mali ermitaž”. Tu sam prao sudove za platu, doručak, ručak i večeru. Uzgred sam polako učio francuski jezik iz petparačkih novena, koje su zaboravljali gosti restorana. Kasnije su me prebacili da radim u baru.

A potom i u čuveni restoran “Triole” u koji su dolazili ministri?

- Bilo je to vreme previranja i trvenja između organizacije OAS, koja se zalagala za nezavistan Alžir i “salonovaca”, koji su se zalagali za francuski Alžir. To je bilo vreme kada je Šarl de Gol izbacio Amerikance napolje. Kasnije sam radio u restoranu “Kod Ljudmile”. Ljudmila je bila ćerka magnata koji je prodavao kamel cigarete u Kini. U njen restoran je voleo da odlazi kralj Petar. Nikada nije hteo da sedne u sred sale, da ne bi privlačio pažnju. Interesantno je i da ga nikada nisam video da jede. Naručio bi viski i slušao rusku muziku.

Najviše vremena, čak tri i po decenije, proveli ste u “Raspućinu”, u kojem ste poslednje radne godine bili šef sale?

- Kada je 1965. otvoren “Raspućin”, gospođa Helena Martini, vlasnica još tridesetak pariskih kabarea, pozvala me je da im se pridružim. Bilo je to prestižno mesto. Primera radi, tamo jedno pivo košta 68 evra, a boca vina 400 evra. Što automatski znači da tamošnje cene izbace iz opcije 90 odsto Jugoslovena koji bi hteli da dođu. Zamislite petočlanu družinu, koja bi za po jedno pivo morala da izdvoji trista evra. Što bi to radili, kada za iste pare mogu da razvale celu kafanu u Šapcu i još da im sviraju dok spavaju. U “Raspućinu” je bilo 130 mesta i 52 muzičara. Svirale su balalajke i ciganski orkestri. Moj zadatak je bio da dočekujem goste, preporučujem jelo i piće i nadgledam da li je sve kako treba. U restoranima visokog ranga svako jelo ima svoju boju tanjira, a boca šampanjca otvara se stopicom kristalne čaše.

Da li ste pomagali nekim Jugovićima da uđu ili da se snađu?

- Uzeo sam s ulice Miroslava Šiljagovića, koji je danas milijarder i ima dve najbolje kafane u Parizu. Uzeo sam ga da pere sudove, jer mi ga je bilo žao.

Ko je od gostiju bio najizdašniji?

- Sećam se da je čuveni milioner Sarkis imao običaj da traži paket od dvanaest flaša šampanjca za orkestar. Mi odnesemo orkestru četiri flaše, a on kaže:„Pa, ja sam tražio da im odnesete 12 flaša"! A mi mu odgovorimo:„Ali, ako im odnesemo toliko, svi će se napiti i neće biti muzike". Često je dolazio i ruski Jevrejin Aleksandar Salkin. On je bio jedan od onih gostiju koji nije plaćao račune nego sam išao kod njega kući da naplatim račun. Često je dolazio s Anom Manjani i drugim glumcima i glumicama. Jedno veče je došao inkognito s Marlonom Brandom, pa sam ga zamolio da se slikam s Brandom.

Branda zamišljam kao nekog buntovnika. Kakav je zapravo bio?

- Sećam se da je celo veče pio votku, i to dobro, ubio se od pića. Popio je tri boce. Bilo je to u vreme snimanja “Kuma”. Već je bio debeo. Imao je 140 kilograma. Od silnog alkohola dobio je srčani napad, pa smo hitno pozvali doktora, koji mu je ispod stola, da gosti ne vide, dao injekciju. Izveo sam ga na sporedan ulaz, kako bismo izbegli silne foto-reportere. Stavim ga u moj auto i odvezem do hotela, gde je takođe bilo tuce snimatelja. Kad smo izašli iz automobila Brando je samo promrmljao:“Ne obraćajte pažnju na ovaj ološ, dobro znam tu vrstu ljudi. Samo se smeškajte”. Sutradan je naša zajednička fotografija na kojoj ga pridržavam mrtvog pijanog osvanula u svim novinama. Inače, Brando je bio izuzetno konzervativan. Čak je jednu lepoticu ostavio samo zbog toga što je obnažila grudi na nekom snimanju. No, nije on bio jedini koji je voleo da popije koju više. Čuvenog francuskog glumca Žaka Tatija sam million puta vodio na ispiranje stomaka, jer je umeo da popije i po četiri boce votke. Čim bi Tati ušao u “Raspućin”, odmah bismo zvali hitnu pomoć, jer smo znali šta nas čeka.

Marija Kalas je bila čest gost. Da li ste imali tu čast da je slušate kako peva u “Raspućinu”?

- Bila je skromna i prijatno se ophodila prema svima nama. Ničim nije isticala svoju veličinu i harizmu, a najmanje potrebom da nešto zapeva. Ali, zato smo imali prilike da vidimo u više navrata Brižit Bardo kako igra na stolu.

Da li ste se razočarali kada ste neku od filmskih diva videli uživo?

- Pa, i nisam. Od svih lepotica iz tog vremena najelegantnija je bila glumica i princeza Grejs Keli. Jednom sam za nju izjavio da nije moguće da je jedna tako fina žena bila Amerikanka. Natali Vud je govorila tečno ruski i često dolazila, za razliku od Alena Delona, koji nikad nije ni privirio.

Najzahtevniji je, međutim, bio čuveni saudijski milijarder i trgovac oružjem Adnan Kašogi?

- Sećam se da nije dozvolio Barbari Strejsend da sedne za njegov sto, jer je ona Jevrejka, a on je bio Arapin. Čak je i američki predsednik Nikson, koji je bio njegov advokat, stajao kraj stola dok mu Adnan Kašogi ne kaže da sedne. Inače, Kašogi je pio votku i nije nikada bio izdašan s napojnicama.

Pre nekoliko godina ste bili na proslavi 35. rođendana “Raspućina”. Koliko se restoran promenio?

- To vam je kao i sa svakim drugim restoranom. U “Maderi” su, na primer, pre 15-20 godina sedeli Aca Obradović, Ljuba Tadić, Cune Gojković... Svaki drugi sto sam znao. Kada god bi leti svraćao u Beograd iz “Madere” nisam mogao da izađem trezan, jer su me svraćali za svaki sto da popijem po jednu čašu.

O čemu ste pričali kada se nađete? O politici?

- Ma, kakvoj politici! Koga je interesovalo da priča o politici, koju ne može da promeni. Tada je na vlasti bio Adolf.

(Katarina Vuković)