ŽIVOT U NEMAŠTINI: Šestoro dece odrasta u staji!

Sa komadom hleba kao jedinim sigurnim obrokom u toku dana, bez odeće i ogreva, u potpunoj nemaštini, svoja četiri sina i dve kćeri, uzrasta od sedam meseci do šest godina, podiže Cvetka Pavlović (36), uz povremenu pomoć nevenčanog supruga Dejana Markovića.

Žive u nekadašnjoj staji, prinudnom domu u koji su se uselili kad im je izgorela stara kuća.

U negotinskom selu Štubik, u četiri zida koja osvetljava slabašna sijalica, bez vode, bele tehnike i telefona, čije jedino pokućstvo čine šporet, dva improvizovana ležaja, sto i orman, mališani provode dane obučeni u iznošene trenerke, samo sa čarapicama, premeštajući se s nožice na nožicu na betonskom podu zastrtom plastificiranom prostirkom.

Pri jutrošnjoj raspodeli garderobe bez majice je ostala trogodišnja Suzana, pa na sebi ima samo dugačke gaćice i kratke čarape. Osim najstarijeg Aleksandra (6), petoro mlađih: Uroš (2), Suzana (3), Miroslav (4), Aranđel (5) i sedmomesečna Anđelka i ne znaju za ostatak sveta.

Žive u memljivoj, hladnoj sobici, a otkad je zima počela, ne izlaze ni pred kuću, jer nemaju ni zimsku odeću ni obuću. Ujutru kada ustanu iz jednog kreveta, gde njih petoro sa majkom spava, pripijeni jedno uz drugo, onaj ko prvi dohvati tog dana će imati na nogama plastične papuče, sandalice, a ko zakasni, samo čarapice.

- Odeću i obuću za zimu ima samo Aleksandar, jer ide u školu... I to su nam doneli neki ljudi. Ostali nemaju - kaže majka Cvetka.

Vrhunac jada i tuge, međutim, nastupa u vreme ručka. Previše mali da bi znali da požele nešto drugo osim čokolade, grabe se za zalogaj jela koji im iz jedne posude jednom kašikom deli majka Cvetka.

Porcija kiselog kupusa proprženog sa malo suve paprike, bez trunke mesa, koju deli deci kao najukusniji obrok ne bi bila dovoljna ni za jednu odraslu osobu.

Svesna je toga Cvetka, pa ne uzima ni zalogaj, prepuštajući svoj deo deci. Mali Uroš još ne shvata, pa svoj komadić hleba pokušava da umoči u već praznu posudu...

- Desi nam se da ostanemo bez hrane. Ja tad zbog dece odem do sela i zatražim, a ljudi su dobri, znaju da imam mnogo dece, pa mi daju - jedva izgovori majka Cvetka.

- Voleo bih da imam jednog medu i neki auto... i ako može, kompjuter - kaže jedini đak ove porodice, Aleksandar.

A u njihovom sobičku, dok je Aleksandar u školi, red "zavodi" Aranđel.

- Voleo bih da imamo čokoladu - kaže Aranđel u ime svih, a glasno ga podržava samo Miroslav.

- Trenutno imamo hranu i drva, dobro je... Ali nemamo mnogo. Drva sakupljamo u šumi, sreća pa nije jaka zima. Redovno nam stiže i socijalna pomoć, 17.000 mesečno, ali dok sve platimo, ne ostane mnogo - kaže majka Cvetka.

Cvetkin dan, kako priča, počinje u pet izjutra. Kad založi vatru, umesi hleb, donese drva, u pola osam polazi da Aleksandra isprati u školu. Tad obično ponese i kofu od 18 litara, kojom u povratku, uzbrdo, donosi vodu za piće sa česme udaljene skoro ceo kilometar.

Najviše bi, veli, volela da može da sredi još koju sobicu u staji, koju koriste kao prinudni dom.

- Bitno je da su oni dobro, a ostalo će valjda nekad doći. Sreća je da nisu bolesni. Nekad malo zakašlju, ja im skuvam čaj i prođe. Dobro bi nam došla još jedna soba i kupatilo, zbog dece. Sada su još mali pa ne traže ništa, a bilo bi lepo - kaže majka Cvetka.

(Telegraf.rs / Izvor: Blic)