INTERVJU, BILJANA NEVAJDA: Žena kojoj je Bora Čorba posvetio pesmu "Ostani đubre do kraja" (FOTO)

Jedna od najlepših beogradskih manekenki sedamdesetih godina Biljana Nevajda Šević već godinama živi daleko od bliceva fotoaparata. Kaže, davno je zaboravila površni sjaj i glamur koji sa sobom nosi život ispred kamere.

Nakon tridesetogodišnjeg posla galeriste i promocije najeminentnijih domaćih slikara po Evropi (poput Olje Ivanjicki, Milića od Mačve, Mome Kapora, Baneta Stefanovića), danas uživa u mirnim penzionerskim danima, skladnom braku i ćerki Milici, koja se bavi organizacijom velikih filmskih koprodukcija.

Sa simpatijama se, međutim, uvek seti vremena kada su Beograđanke iz bunta nosile miniće Meri Kvant i želele da liče na Tvigi, a momci slušali radio Luksemburg, čitali "Džuboks" i išli na svirke u Mašinac.

Ona je u to vreme, kao jedna od najlepših devojaka sa Dedinja, slamala muška srca, a ekskluzivno za Telegraf otkriva kako joj je Bora Đorđević posvetio pesme "Ostani đubre do kraja", "Dva dinara druže" i "Poslednja pesma o tebi".

- Interesantno je to što su me godinama prozivali za pesmu "Lutka sa naslovne strane", pa sam redovno morala da se branim da zapravo nisam "lutka" nego "đubre" - počinje šaljivo priču za Telegraf Biljana Nevajda:

- Iako na prvi pogled zvuči apsurdno, istina je da svako ko zna tekstove ovih Čorbinih pesama, zna zašto je mnogo bolje biti junakinja pesme "Ostani đubre do kraja".

Ta pesma je zapravo nastala pošto ste ga ostavili? Da li se sećate kada vam je Bora prvi put pročitao te stihove?

- Bilo je veče. Zvoni telefon, javlja se Bora. Moli me da se nađemo "Pod lipom" da mi pročita pesmu koju mi je napisao. Spremim se i odem da ga vidim, kad tamo… Baš kao u pesmi: "Dok stoji za šankom delimično pijan, mrzeći pomalo i sebe i druge, ubija lagano konjak, cigarete" (smeh). Sednemo za sto i on mi onako u cugu, iz svoje čuvene sveščice, u koju je zapisivao stihove, pročita: "Nisam od onih koji cvile, više te nemam i šta tu mogu, bar se nasmeši kada me vidiš, ostani đubre do kraja!" U prvi mah mi je to "đubre" zvučalo pomalo grubo, ali kad sam shvatila da je to "đubre" zapravo jedna opasna, fenomenalna osoba kojom je on očaran, a ona ga nemilosrdno ostavlja, definitivno mi se dopala pesma! Međutim, to je bilo sve. U tom trenutku nije izazvala nikakav potres u meni. Sećam se da sam čak bila ravnodušna i kada su tu stvar puštali na mojoj svadbi. Uošte me nije doticala.

Zašto ste tako hladno odreagovali na Borine stihove?

- Zato što sam se u to vreme strašno zaljubila. Nepuna dva meseca nakon te večeri otputovala sam za svojom ljubavi u Sarajevo. Nakon toga, počinje jedan sasvim drugi život za mene. Zaboravila sam i Čorbu i sve što mi se u životu do tada dešavalo.

Odmah nakon što ste ga ostavili u "Lipi", nastala je i druga čuvena Čorbina pesma "Dva dinara druže"?

- Ustala sam i otišla iz "Lipe", a on je onako uplakan otišao do toaleta. Pošto u džepu nije imao ni dinara, na izlazu ga je opomenula radnica: "Hej, dva dinara druže!" To je bilo sasvim dovoljno Bori da odmah izređa stihove: "Sedeo sam tako sam za našim stolom, sve što iole vredi palo je u vodu, opet me je žensko napravilo volom..." A onda i: "Htedoh da zaurlam, strčao sam dole, nisam mogo da izdržim duže, socijalni slučaj pred vratima WC-a rekao je dva dinara, druže."

Čini se da u to vreme niste bili svesni toga koliko Bora pati za vama. Nije uspeo u to da vas ubedi ni pesmom "Poslednja pesma o tebi"?

- Bila sam zatečena kada sam čula tu pesmu. Trideset godina nakon što su iz Borinog pera izašle pesme "Ostani đubre do kraja" i "Dva dinara druže", moja ćerka, u to vreme novinarka, zakazala je Bori intervju u Sava centru, obećavši da ću se i ja pojaviti. Čim sam ušla, prvo što mi je Bora rekao bilo je: "Napisao sam ti još jednu pesmu." Izvadio je neko parče papira i pročitao mi stihove. U prvi mah sam zanemela, a onda sam se rasplakala. Bila je to najlepša ljubavna pesma koju sam u životu čula: "Posle tebe potop, ništa nije vredno, podmuklo zaboli kao kvarni zubi, istina je da se samo jednom ljubi." Istina je da nisam mogla da verujem da me je toliko voleo, jer mu u mladosti ništa nisam verovala.

Sećate li se kako ste upoznali Boru?

- Bilo je to 1978. u redakciji časopisa "Nada". Bio je priređen prijem za žene ambasadora. Bora je u pauzi svirao sa Balaševićem, a ja sam sa manekenima radila reviju. U jednom trenutku izašao je sam na scenu da odsvira svoju "Lutku sa naslovne strane" i sve vreme je, izvodeći je, gledao u moju sliku (otud mnogi misle da je "Lutka" posvećena meni). Tako je zapravo Bora mene video prvi put. A prvi put smo se zvanično sreli desetak dana kasnije. Jul, a mi u Splitu... Sećam se, ugledam Boru kako pije s društvom na jednoj terasi. Čim me je "snimio", prišao mi je. Počeo je priču kako ga je ostavila devojka i kako ne zna na čemu je s nekom drugom… I ja se tu našalim: "Pa, kada ne znaš šta ćeš sa dve devojke, a ti lepo nađi treću… Šta kukaš za njima, evo ja sam tu!" Tako je Bora postao moj dečko. Prvi izlazak nam je bio odlazak s njegovim društvom na pecanje. Pričali smo sve vreme i on je tu totalno odlepio za mnom. Baš zato što je shvatio da sam sve, osim obična lutka s naslovne strane.

To je, pretpostavljam, bila jedna od onih burnih rokenrol veza?

- Bili smo zajedno nekih šest meseci. Međutim, sve to vreme nikada nisam bila sigurna u njega. Činilo mi se da nije osoba na koju mogu da se oslonim i u koju mogu da se pouzdam. Kasnije se, naravno, ispostavilo da uopšte nisam imala dobru procenu i da je Bora u tom prvom braku, u koji je malo kasnije ušao, bio veoma privržen i pouzdan suprug. Nakon što sam raskinula s njim, otišla sam za svojom ljubavi u Sarajevo i život mi se totalno preokrenuo. Otišao u totalno drugom pravcu.

U to vreme je Beograd pričao o još jednom čuvenom paru, o manekenki Ljiljani Tici i Goranu Bregoviću. Kakva je to tajna veza postojala između muzičara i manekenki?

- Pa, bili su tu i Arsen Dedić i u to vreme njegova velika muza manekenka Branka Habek. Bilo je to pre nego što je Arsen sreo Gabi Novak i zaboravio na ceo svet. Mislim da su rokeri padali na manekenke i obrnuto, pre svega zbog prirode posla. Jednostavno su nam se ukrštali putevi. Inače, u tadašnjoj Jugoslaviji bilo je veoma malo manekena. Sećam se da sam imala oko trideset reklama samo u Sloveniji, a u Dubrovnik sam na snimanja i revije išla mesečno i po pet puta.

Sa metar i sedamdeset pet ste bili u to vreme najviša devojka u Beogradu, a u svet manekenstva ste ušli sasvim slučajno?

- Sećam se da sam kao devojčurak skidala petu s cipela da ne bih bila najviša na ulici (smeh). U to vreme sam se bavila gimnastikom i bila sam prvak Vojvodine. Na gredi sam pravila "točak", a zajedno a čuvenom Terezom Đelmiš pravila sam pravi haos na parteru, i sve to pre Nađe Komaneči! Ubrzo je, međutim, počela da mi smeta visina. Sećam se da su kozlić morali samo zbog mene da podižu. Tada sam definitivno iz gimnastike prešla u manekenske vode. Bilo je to 1968. S roditeljima sam bila na letovanju i na plaži me je neko uslikao i objavio tu fotografiju na naslovnici "Sporta i sveta". Kao lančana reakcija usledili su pozivi. To je u ono vreme tako išlo. Prvu reviju sam radila u Domu omladine. Tamo su me zapazile kreatorke iz "Partizanke" i "Zelengore", pa me onda pozvao čuveni modni kreator Čedomir Čedomir da nosim njegove venčanice... Za "Lisku" sam na jednom snimanju za sat vremena promenila neverovatnih 30 kupaćih kostima! Usledili su i sajmovi mode u Parizu. Čuveni francuski modni kreator Žerar Tipar po meni je kreirao modele za Kristijana Diora. Bio je oduševljen mnome. Šta god da mi je "obesio", stajalo mi je savršeno.

Gde su manekenke izlazile u to vreme u Beogradu?

- Leti se izlazilo u "Maderu" i "Klub književnika", u diskoteku "Kod Laze Šećera" i na Šećerovićeve čuvene VIP žurke. Sećam se 1972. godine, sedenja u "Klubu književnika" s Rodom Tejlorom, sjajnim glumcem iz Hičkokovih "Ptica", koji je u to vreme ovde snimao koprodukciju "Partizani". Svi za stolom smo bili oduševljeni njegovim satom marke "Svoč". A on je celom društvu objašnjavao kako je to najmoderniji sat otporan čak i na vodu! Onda je u jednom trenutku, onako iznenada, skinuo sat i bućnuo ga u čašu punu vode. Svi do jednog smo bili u čudu, kada ga je izvadio, on je i dalje kucao. Prateći našu reakciju, odmah je šeretski dodao kako je sat otporan i na gaženje. Spustio ga je na zemlju i svom silinom ga zgazio. Nakon što se začula lomljava stakla, nastao je tajac. A onda je Tejlor podigao netaknut sat sa poda i počeo da se smeje. Tek smo tada primetili da je ispod njegove desne cipele zapravo polomljena staklena čaša. Ma, Rod je bio pravi šmeker! Sećam se sedenja i s maestralnom italijanskom glumicom Monikom Viti. Prosto me je oborila s nogu svojim držanjem i energijom… No, ono što nikada neću zaboraviti su svakako moje šetnje po Beogradu s italijanskim glumcem Đankarlom Đaninijem. Kao dobar poznavalac italijanskog jezika sasvim je bilo logično da njega i njegovu suprugu upoznam s našim gradom. Bila sam u čudu šta bi, uzimajući u obzir italijansku kulturu i njihovo bogato nasleđe, bilo najbolje da im pokažem. Tako sam se dosetila da ih odvedem na Kalemegdan, ali da im, za promenu, tamo pričam o Pavićevim Hazarima (smeh).

Bilo je to vreme kada se išlo na Fest, putovalo auto-stopom na more, slušao rokenrol…

- Ja sam slušala Šarla Aznavura i nisam propuštala nijedan Fest. Gledala sam filmove Romana Polanskog, Vudija Alena. Obožavala sam njegovu "Eni Hol". Kopolinog "Kuma" sam gledala u Italiji, a kada je Robert de Niro došao u Beograd da promoviše drugi deo "Kuma", moja drugarica Tereza Đelmiš dobila je poziv od naše čuvene novinarke Mire Panajotović da izađe s njim na večeru. Sutradan me je pozvala da mi kaže kako De Niro i nije nešto posebno: "Možeš misliti, došao je u Klub književnika u starkama!" Čim sam to čula, istog trenutka sam odjurila da kupim starke. Mislila sam kad može De Niro, što ne bih mogla i ja. Jednostavno, nije više bilo u redu da se u "Klubu književnika" pojavljujem u štiklama. Išla sam tamo isključivo u starkama! Što se tiče putovanja, nikada nisam išla auto-stopom.

Da li ste odlazili u Trst da nabavljate garderobu?

- Iako manekenka, apsurdno, ali ja sam uvek radije poslednji dinar davala za knjige nego za farmerice u Trstu. Doduše, kao manekenka neretko sam se s revija po Evropi vraćala s koferom punim stvari. Jednom sam se s pariskog sajma mode vratila s petnaest kofera punih stvari! Na carini me je, sećam se, dočekao čuveni carinik Sloba Kovačević, a ja ga gledam, pa kažem: "Ovo je sve lična garderoba. Svu sam ja nosila!" Neke od tih stvari dospele su i na omote legendarnih albuma. Na prvom Čorbinom albumu pokojni Rajko Kojić nosi sako koji sam kupila u Parizu, koji je ličio na one kakve je nosio Šarl Aznavur, kao i moje gi laroš cvikere…

Bili ste među onim odabranim, koji su redovno odlazili i u čuveni VIP restoran "Šaca"? Koga ste tamo sretali?

- Ah, "Šaca", čuveni restoran u Šafarikovoj ulici, u koji se obavezno išlo posle modnih revija. Bio je do te mere ekskluzivan da ste morali da ispunjavate određeni dres kod da biste ušli. Verovali ili ne, u restoran nisu smele da uđu žene u pantalonama. Jedan od čestih gostiju bio je Zdravko Čolić. Žene su bile lude za njim. Takva euforija se retko viđala.

Kod "Šace" ste se sreli i s Borom posle njegovog legendarnog koncerta na Tašmajdanu, kada je postao istinska zvezda?

- To je i Borina omiljena anegdota, koju je često pričao. Sećam se da se bio malo nacvrcao, pa sam ga pozvala na kafu da ga otreznim. Avaj, umesto šećera, sipala sam mu so u kafu. Uvek smo se slatko smejali mom "umeću otrežnjavanja". Inače, ja sam jedina žena kojoj je Šaca otkrio tajni recept za tartar biftek sa osamnaest začina (smeh)!

(Katarina Vuković)