RADOMIR PUTNIK: Slavni vojskovođa koji u Kanadi ima svoju planinu (FOTO)

Jedan od četvorice slavnih srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata Radomir Putnik rođen je 24. januara 1847. godine. Za života je čast otadžbine odbranio na nekoliko najvećih ondašnjih frontova, ali, nažalost, nije dočekao da u otadžbini i umre. O tome koliko je vojvoda poznat širom sveta, govori i činjenica da je čak i planina u Kanadi po njemu dobila ime.

Sredinom 19. veka sa Kosova se u Belu Crkvu doseljava porodica, čiji je najmlađi član sedmogodišnji Arsenije. Neko od lokalnih meštana upita ga kako se zove, ali dete odgovori da je putnik u nepoznatom pravcu. Od tada će ga svi zvati Arsenije Putnik, što će kasnije postati i prezime njegovoj porodici. Arsenijev sin Dimitrije je učitelj, a unuk Radomir u rodnom Kragujevcu sa svega šest godina kreće u osnovnu školu.

TROJKA IZ NEMAČKOG

Dobar đak, učtiv i odmeren, ali mlađani Radomir voli da se u društvu nametne kao prvi, da se njegova sluša. Od oca je čuo da ne treba da uči samo za školu, već i za život. Mnogim nastavnicima zadaje glavobolju, jer često postavlja potpitanja posle njihovih predavanja. Kako nastavnici ne vole da naširoko objašnjavaju ono što predaju, već se strogo drže teme, Radomir kod njih nije omiljen.

Tako mu, jednom prilikom, nastavnik nemačkog jezika daje trojku, iako će se Radomir kasnije kroz vojničku karijeru ovim jezikom tečno služiti i veoma retko koristiti rečnik, čak i kada čita nemačku literaturu.

Septembra 1861. godine, Radomir Putnik završava prvi razred gimnazije i odmah upisuje Vojnu akademiju, odsek Artiljerijska oficirska škola. Pet godina kasnije, akademiju završava kao osmi u generaciji. Dobija čin artiljerijskog potporučnika decembra 1866, kada je postavljen za komandira voda 4. poljske baterije. Međutim, on ovu dužnost ne preuzima, prvenstveno zato što je bio talentovan crtač, pa je zadržan na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. U Ministarstvu vojnom radi do januara 1867, kada je prebačen u operativnu jedinicu, gde postaje komandir voda, da bi dve godine kasnije postao komandant baterije.

Prva bitka u kojoj učestvuje brigada pod Putnikovom komandom je Boj kod Kalipolja. Srpska vojska ovde trpi poraz, uglavnom zbog loše organizacije i postavljanja vojske od strane Františeka Zaha. Ovaj i niz poraza u bitkama na Adrovcu, Šiljegovcu, Krevetu i Đunisu, dovešće do poraza Srbije u prvom ratu sa Turskom.

Ipak, pokazuje se da je Radomir Putnik sposoban i hrabar oficir, koji je i odličan komandant sa velikom stvaralačkom inicijativom. Zbog svojih dela u ovom sukobu, Putnik će sredinom oktobra 1876. biti unapređen u kapetana prve klase, a samo dva meseca kasnije u čin majora.

OSLOBAĐANJE NIŠA, VRANJA I GNJILANA

Za vreme drugog rata sa Turskom, Putnik komanduje centralnom kolonom Šumadijskog korpusa koja učestvuje u borbama oko Pirota. Kao komandant Rudničke brigade učestvuje u oslobođanju Niša, dok je tokom oslobođanja Vranja komandovao Veterničkom kolonom. Komandujući istom jedinicom, on 31. januara 1878. godine nanosi poraz turskim snagama na Goču i Devotinu. Jedinica nastavlja borbe i 4. februara oslobađa Gnjilane. Narednog dana jedinica stiže do Gračanice i Lipljana, gde stiže naređenje o prestanku borbi.

Naredne godine Radomir Putnik putuje u Rusiju kako bi se upoznao sa naoružanjem u sklopu ruske vojske. Po povratku sa ovog putovanja, položio je prijemni ispit za generalštabnu struku. U Glavnom generalštabu neko vreme provodi na praktičnom radu. Po završetku rada u Glavnom generalštabu postaje načelnik štaba Dunavske divizije, a uskoro je unapređen je u generalštabnog potpukovnika. Tokom srpsko-bugarskog rata Putnik je načelnik štaba Dunavske divizije, čija su ratna dejstva u rejonu reke Slivnice.

Posle završetka ovih ratova, vojvodin cilj je da srpska vojska, po organizacionoj strukturi, bude bliska savremenim evropskim armijama. Zato objavljuje priručnik "Artiljerija u gradskoj voini", koji obuhvata sve oblike ofanzivnih akcija artiljerije protiv tvrđava, kao i promenu i obogaćivanje plana obuke oficirskog i podoficirskog kadra. Takođe, izdaje dvotomnu knjigu "Služba generalštaba", koja će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira. Napisaće i knjige "Služba u mirno doba" i "Služba u ratno doba".

Neposredno pred izbijanje Prvog balkanskog rata, Putnik se zalaže za stvaranje saveza balkanskih hrišćanskih država koji bi bio okrenut protiv Turske. Istovremeno, on je glavni predstavnik Srbije u pregovorima o tom savezu. Putnik smatra da će se turske snage nalaziti na položajima oko Ovčepolja. Međutim, ova procena je pogrešna, pa njegova zamisao da se prikupe snage triju armija koje bi zadale konačan udarac turskim snagama - nije ostvariva.

BALKANSKI RATOVI: ISTA PLATA VOJVODI I POTPORUČNIKU

Uprkos tome, vojni stručnjaci smatraju da je Putnik u osnovi dobro procenio situaciju, i da je od Prve armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem, napravio veoma jaku i disciplinovanu armiju koja bi mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira na njen položaj. Sama potvrda razmišljanja vojnih stručnjaka dokazana je bitkom ovih armija kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912. u kojoj pobeđuje srpska vojska. Posle ove pobede Putnik postaje vojvoda.

Međutim, konačan poraz Vardarskoj armiji nanosi u Bitoljskoj bici, gde taktički glavninu snaga šalje preko Velesa, a sporedne snage preko Kičeva prema Resnu, i time iznenađuje tursku komandu.

U međuvremenu, vojvoda naređuje da dnevnice potporučnika i vojvode budu isto: tri dinara dnevno.

Pred Drugi balkanski rat, vojvoda Putnik se na zahtev Vlade obavezuje da neće učiniti ništa čime bi dao Bugarskoj razlog za objavu rata, čime se odriče bilo kakve strategijsko-operativne inicijative. Uprkos tome, dobro procenjuje situaciju i zaustavlja bugarske napade na više pravaca - bregalničkom, krivorečkom, sofijsko-nišavskom i timočko-podunavskom - i organizuje protivnapad u saradnji sa srpskim saveznicima u Drugom balkanskom ratu. Ishod ove operacije je pobeda u Bregalničkoj bici i kapitulacija Bugarske.

CERSKA I KOLUBARSKA BITKA: BOJEVI ZA VOJNU LITERATURU

Pred Prvi svetski rat vojvoda sastavlja odbrambeni plan srpske vojske u slučaju napada. Cilj je da najjače jedinice drže liniju odbrane koja će omogućiti brz napad u smeru Valjeva i Drine, odakle vojska očekuje napad Druge i Pete austrougarske armije. Pravac kretanja neprijatelja je dobro procenjen a prva bitka je kod planine Cer. Vrhovna komanda nanosi prvi poraz Centralnim silama u Prvom svetskom ratu.

Tokom bitke na Drini srpska vojska odbacuje austrougarske jedinice i upada na teritoriju Srema. Stiže se do Rume i Inđije i onemogućeno je forsiranje Drine od strane austroguarske Pete armije pod komandom Oskara Poćoreka. Prva i Treća armija na frontu Sokolska planina - Gučevo zaustavljaju napad Šeste armije.

Međutim, u jednom trenutku deluje kao da će Poćorekova Šesta armija probiti front. Vojvoda organizuje Kombinovani korpus na položaje Kosmaja i Varovnice u menja pravce napada Druge i Treće armije, što doprinosi porazu Centralnih sila, čije se snage povlače preko Dunava, Save i Drine.

Taktička veština vojvode Putnika posle pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici uvešće ga u ratne udžbenike.

TEŠKA BOLEST I ALBANSKA GOLGOTA

Inače, vojvodu je teško izbaciti iz ravnoteže, a on zna da se ponese i u pobedi i u porazu. U ličnom životu je miran, povučen i skroman čovek. U javnosti nikad nije razmetljiv i izbegava preterano dekorisanje odlikovanjima, koje ni sam nije razumeo.

- Moje dekoracije su ispod mundira - smatra vojvoda.

Nakon trojne invazije na Srbiju, krajem 1915. godine, srpska vojska povlači se na Kosovo i Metohiju, a pred vojvodnom su samo dve mogućnosti: da prihvati kapitulaciju, čiji rezultat bi bio za Srbiju ponižavajući separatni mir, ili povlačenje preko albanskih planina, na Albansko primorje. Vojvoda bez razmišljanja bira drugu opciju, time čuvajući čast srpske vojske i naroda. Poslednjim naporom izdaje svoju poslednju naredbu, kojom je pravac srpske vojske određen prema Albanskom primorju.

Međutim, zbog problema sa zdravljem, vojvoda Radomir Putnik ima manji uticaj na donošenje odluka, ali ipak, do kraja 1915. godine sva važnija naređenja su njegova. Tokom povlačenja preko Albanije, vojvoda je već teško bolestan, a vojnici ga do Krfa nose na ramenima.

"Njegova teška bolest nije mu dozvoljavala ni po ravnome putu da hodi, a kamoli po ovome bespuću. Sagrađena je, njega radi, jedna drvena karaulica koja je nošena na motkama. Ta karaulica ličila je po obliku na srednjovekovne plemićke nosiljke, a inače je bila od običnih dasaka, sa sedištem unutra i prozorom kroz koji je prodirao vazduh i svetlost u drvenu kućicu.

- Možete li, vojnici? - upitao bi pogdekad stari vojvoda, zamoren bolešću i zlom sudbinom - beleži slavni komediograf Branislav Nušić tokom povlačenja.

Iako ima manji uticaj na donošenje odluka, ali činjenica je da su sva važnija naređenja do kraja 1915, kada je otišao na odmor i lečenje, bila njegova.

"Tek sad shvatam koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio dan i noć" - zapaža Švajcarac Arčibald Rajs 1915. godine.

Sa Krfa 1916. godine otišao je na lečenje u Nicu, i godinu dana nakon toga je umro.

PLANINA U KANADI

Već po završetku Prvog svetskog rata, odajući počast načelniku Vrhovne komande srpske vojske i prvom srpskom vojvodi Radomiru Putniku, Kanađani su jednoj od svojih planina dali ime "Putnik". Skoro 100 godina kasnije, oktorbra 2012. godine, Ravnogorski pokret iz Kalgarija, najvećeg grada Alberte, i grupa ljudi iz Edmontona, glavnog grada te provincije, ovekovečili su ovu planinu otkrivanjem i osvećenjem spomen-ploče.

Na ploči su na engleskom uklesane ove reči:

"Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847–1917). Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske, tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914–1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilju zaštite ljudskih prava i slobode čovečanstva."

Podsetimo, pre nekoliko dana bila je godišnjica smrti slavnog vojvode Mišića, a Telegraf je pisao i o tužnoj sudbini koja je zadesila vojvodu Petra Bojovića i poniženjima koje je trpeo od sopstvenog naroda.

(M. Stojanović)