NAŠA POSLA: Slavimo one koji su pre 50 godina šutirali do smrti srpske heroje!

Мислим да је већина коменрара све рекла. Не бих се само сложио у једном: народ је лако завести лепим причаа у смутно време. Маса неписменог или полуписменог народа, поготово у крајевима где је усташки нож витлао и клао, је делом бежећи од зла, а делом наседајћи на шарену лажу, кренула и тако ушла у жрвањ. Паретизански покрет је био као римско бог Јанус са два лица, једно јавно и лепо, друго скривено које су зналои само проб рани који су вукли конце. Ови други су ведрили и облачили у послератној држжави, усељавали се у виле,., користили дипломатске магацине, а касније своју децу школовали на Западу, и сада нам та деца или њихова деца владају.

Još jedan dokaz da smo jedan od najglupljih naroda na svetu...čudo kako još opstajemo...

Мислим да нас ова два цитата Војислава Лубарде јако лепо описују као народ и да уопште није случајно све то што се издогађало и са војводом Бојовићем а и са Гавриловићем. Та зла коб нас прати изгледа кроз васколико постојање Срба као народа. "Припадамо соју без соја, народу улизица и рачунџија, грабљивица и прзница — издати нам је лакше него се прекрстити. Откако се заврло српско име, живимо издајом и ради издаје, њоме се хранимо и усправљујемо. Није се, зато, чудити што су нас и ови наши несрећници, потурице, издали: од нас су, то је наше семе. Само настављају оно што је Бога питај кад зачело. Не зна се једино која је школа боља, наша или њихова. Сам Бог зна која ће победити и колико нас издаја још чека. Неслога и урота прати нас још од Косова. Часни крст постао је лажни крст, а четири слова с су четири симбола вечите српске несреће — неслоге: СРБИН СРБИНА СЈЕКИРОМ СЕЧЕ. Једини смо народ који тај срам истура пред лице целог света. Па нека четири с значе и да САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА и то је потврда да нам је неслога у крв ушла, да се надвила над нас као чума. Једино смо као слуге успевали да се одржимо и уздигнемо. Ваљда зато што нема бољих слугерана од нас. Пет векова смо то доказивали. Паша Соколовић је пример колико смо, служећи другом, успевали високо да догурамо и још бољи доказ како смо неспособни да разликујемо издају од јунаштва, себичност од пожртвовања, слуганство од поноса". Војислав Лубарда "Преображење" [Очево сновиђење] "Срби су били и остали себи највећи непријатељ: лако бисмо и са Турцима па и са Аустријанцима, да умемо заједно. Нас, заправо, нису секли Турци већ наша потурчена браћа. Одавно нам у том јаду не требају ни потурчењаци, сечемо се сами, жешће него што су то чинили Турци. Османлије су знале да опросте или забораве у свом јавашлуку, али ми Срби, један другоме никад не праштамо — убија брат брата, отац сина, кум кума, војвода војводу, краљ краља. Толико је то обично и толико се подразумева да нам је, ево, ушло у грб као знак распознавања. Чак нам је и тај вапај за слогом остао несложан, слова су како видите, окренута једно другом леђима, свако вуче на своју страну. Па свако чита како хоће: Само слога Србина спасава, а много чешће: Србин Србина секиром сече. ... ... Лакше је исправити криву Дрину него ујединити Србе. Срби не причају оно што мисле већ оно што желе да други мисле о њима. Увек друго. У српском швиндлерају не вреди логика. Ни рачун. Ни разум. Српски народ дуго и мазохистички трпи, љуто плане, а брзо заборавља, што га је предодредило за трагична искуства. Наша клонућа нису била тако тешка и срамна у поразима, чак и оним највећим, као што је косовски, већ управо у победама, што је одавно речено и познато... ... Понекад ми се чини да су нам порази слађи од победа, јер нас више узносе: стога и као народ и као појединци просто хрлимо у сваки нови изазов. Нема тог пакла којег не бисмо радо искушали ни раскола коме се нисмо предали". Војислав Лубарда