ISTORIJA ROKENROLA: Vreme kada su na rokere gledali kao na četnike (FOTO)

Kada je 1963, ni danas se ne zna ko iz vrha Komunističke partije, u izveštaju Saveza omladine Jugoslavije, u kojem je stajalo da "treba osuditi pevanje rokenrola na talasima Radio Beograda", crvenom olovkom napisao: ”Zahvaliti, a ne osuditi”, rokenrol je iz izazova prerastao u tihog saveznika socijalističkog društva.

Tih dana samo subotom u Beogradu je oko 50.000 ljudi posećivalo igranke, što je bio ekvivalent fudbalskoj publici.

- Šezdesetih se vodila mrtva trka između toga da li je popularniji Šekularac ili neki od rokera - priča za Telegraf istoričar Aleksandar Raković, koji je u doktorskoj disertaciji “Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968, Izazov socijalističkom društvu” razgolitio sve socijalističke političke i ideološke drame usko povezane s rokenrolom.

Raković je bez dlake na jeziku napisao ko su bili prvi rokeri, ko je prvi nosio dugu kosu, a ko mini suknje, šta je značila Gitarijada i kako je izgledao rivalitet između kultnih grupa tog vremena Elipsi i Silueta, kroz priču s legendama onog vremena.

Ovih dana uveliko radi na nastavku knjige, svojevrsnoj analizi rokenrola između 1971. i 1981. Na pitanje koja je bila najmarkantnija zabrana komunističke partije kada je rokenrol 60-ih u pitanju, kaže:

- Bilo je rezervisanosti, ali ne i zabrana! Rokenrol se samo jednom pojavio kao problem, i to u ideološkom smislu 1966. godine. Bilo je to u vezi s trvenjima u Savezu komunista Jugoslavije između Kardeljeve i Rankovićeve struje. Rankovićeva struja je izgubila, te joj je pored svega napakovano i to da je bila “dobra s omladinom sklonom novim vrednostima”, a najveća nova vrednost omladine u to vreme bio je rokenrol. Posle beogradske Gitarijade 1966. definitivno je prelomljeno da je rokenrol muzika mladih, koja treba da dobije afirmativnu ulogu u društvu i privuče ih socijalizmu. Tada se praktično formira model primernog socijalističkog omladinca istovremeno naklonjenog zapadnim kulturnim vrednostima, što se u potpunosti poklapalo s tadašnjom državnom politikom − da bude prozor Zapadu na Istok i Istoku na Zapad.

Jedna od prvih tekovina rokenrola bila je duga kosa, koja je u Srbiji 60-ih povezivana s četnicima?

- Prvi čupavac bio je Zoran Miščević, pevač Silueta. Nije bilo čoveka koji se na ulici nije okrenuo za njegovom plavom grivom. Već 1966. tri člana Silueta imala su dugu kosu: Miščević, bubnjar Jovan Mišević i basista Dejan Dunić. Stare partizanske borce, međutim, duga kosa je asocirala na četnike, te ne čudi što su rokere, baš kao svojevremeno i četnike, prozvali “čupavcima”. Ubrzo, međutim, dugokosi mladići uspešno ubeđuju funkcionere da su lojalni socijalističkim tekovinama. Krajem 60-ih, nošenje duge kose je u potpunosti prihvaćeno, a 1967. u Savez komunista učlanjuju se i prvi dugokosi mladići.

Dok su se mladići borili da slobodno nose duge kose, devojke su “mučile muku” s minićima?

- Beogradske i zagrebačke srednjoškolke prve su nosile miniće, iako su protiv toga, “zbog širenja nemorala”, najglasnije bile upravo njihove profesorke! Partijski analitičari su naposletku zaključili da glavni problem u nošenju dugih kosa, baš kao i minića, leži u generacijskom, a ne ideološkom sukobu i da moral novih generacija ne treba dovoditi u vezu s moralom starih generacija. Već krajem 60-ih, gole ženske grudi postaju sasvim uobičajena pojava na naslovnim stranicama jugoslovenske štampe.

Kada krišom od roditelja obuku miniće, gde su devojke najrađe izlazile?

- Najvažnija mesta za izlaske bili su klubovi u kojima se svirao rokenrol. Na tim igrankama, kao u bioskopu, bend bi svirao u 15, 17, 19 i 21 čas. Najbolje svirke Silueta bile su se u Gradskom podrumu. Čuven je njihov koncert iz 1965, na kojem su devojke u zanosu poskidale majice i brushaltere i pobacale ih na scenu. Krajem 60-ih u modu ulazi Dom omladine, u kojem su svirali svi važniji bendovi: Siluete, Elipse, Džentlmeni, Plamenih pet, Iskre, Zlatni dečaci, Crni biseri... Međutim, prvo mesto koje je probilo rokenrol bio je klub “Euridika” (preko dana Dadov). Na set listi bendova, koji su tamo nastupali obavezno su bile obrade od Bitlsa i Rolingstounsa i stvar “House of the Rising Sun” od Enimalsa. U početnoj, “rokabili” fazi, rokerima su scensku garderobu, po ugledu na strane sastave, šili šnajderi. Otac Tomija Sovilja (pevač Silueta - prim.aut.) bio je šnajder, pa je važio za jednog od najbolje obučenih na sceni.

Iza tih dešavanja u “Euridici”, razume se, stajala je partija?

- Dešavanja u “Euridici”, ispred partije, pokrenuli su reditelj Jovan Ristić Rica i tadašnji umetnički direktor “Euridike” Vladan Krasić, kome je partija dodelila tu ulogu, jer je htela da vidi “kakav će mu biti učinak”. Ispostavilo se da je bio odličan! On je po beogradskim srednjim školama selektovao rokenrol sastave, od kojih većina ništa nije valjala, ali je poenta bila postignuta: mnoštvo mladih je bilo privučeno na svirke. Mladići su svirali, a devojke su obavljale svoju primarnu ulogu u rokenrol kulturi - zaljubljivale su se!

Zar nisu i devojke mogle da sviraju?

- U beogradskim “Sanjalicama” i “Zooksantelama”, zagrebačkim “Pticama”, prašile su devojke, i to isključivo u mini suknjama! Inače, najtraženija i najlepša devojka u rok miljeu, oko koje su se tukli mladići, bila je Lokica Stefanović. U to vreme se zabavljala s Borkom Kaclom iz Zlatnih dečaka, koji je kasnije svirao u Korni grupi. To je bila prava rokenrol veza. Početkom 60-ih najbolje ribe odvajali su beogradski mangupi, čije su tuče (što unapred zakazane, što spontane) na kalemegdanskim igrankama najbolje prikazane u seriji “Grlom u jagode”.

Kad smo kod igranki, kako je prvom jugoslovenskom rokeru Miletu Lojpuru pošlo za rukom da prvi skine Elvisa?

- Mile je imao sreće da radi kao službenik u Filmskom gradu, gde je mogao da gleda zatvorene filmske projekcije zabranjenih Elvisovih filmova. Tako je prvi skinuo sviranje Bilija Hejlija, baš kao i Elvisovo igranje. Doduše, Lojpur nije bio potpuno definisani roker. Na igrankama je pored rokenrola svirao italijansku i francusku muziku, pa čak i narodna kola. Početak pravog definisanja rokenrola u Jugoslaviji stiže početkom 60-ih, s novim zagrebačkim i beogradskim klincima, “električarima”. Od tog trenutka počinje neprekinuti niz razvoja rokenrola, sve do 5. oktobra 2000. Tog datuma, kako su kasnije dokazali relevantni izvori, rokenrol su iz ovdašnjih medija proterali britanski eksperti, pre svega da bi predupredili kritiku nove vlasti.

Zašto se “nedolična” Gitarijada održana u Beogradu 1966. smatra prelomnim događajem u jugoslovenskom rokenrolu?

- Tada je konačno prihvaćeno da je rokenrol muzika mladih. Tomislav Badovinac, tadašnji predsednik Saveza omladine Jugoslavije, dao je zeleno svetlo da se održi Gitarijada. Kada su mladi preko ”Politike” prozvani zbog “nedoličnog ponašanja” na ovom događaju, Badovinac je lupao glavu šta da smisli, ne bi li se opravdao kod Tita i Rankovića… Ni jedan ni drugi, ništa ga o tome nisu pitali! Nakon Gitarijade (na kojoj su pobedile Elipse), napravljena je partijska analiza, u kojoj je zaključeno da većina i radničke i gimnazijske dece sluša rokenrol, i da ga treba dobro iskoristiti u socijalističke svrhe.

Foto: Marko Todorović

Otud nije bilo problema ni kada je posle jednog Titovog govora na radiju emitovana čuvena Elvisova “All shook up”?

- Niko to nije zamerio. No, najbolja priča vezana je za prvo emitovanje čuvenih “Apača” od Šedouza. Uđe cenzor i pita ove s radija šta je to, a oni mu šeretski odgovore: “ To je jedan japanski bend Sinovi izlazećeg Sunca, čiji je instrumental posvećen Indijancima". Cenzor na to klimne glavom, u fazonu: ”Aha, u redu”, i tako pesma ode u etar (smeh). Inače, prvi je u Beograd ploče donosio Svetozar Gligorić - Gliga, prva tabla jugoslovenske šahovske reprezentacije, i to u vreme kada su komunisti, krajem četrdesetih, džez nazivali “svinjskom muzikom”. Gligi niko ništa nije mogao da zabrani. Uz Gligu, ploče su kasnije donosili i Nikola Karaklajić, Dragoslav Šekularac i Radivoj Korać - Žućko, a emitovane su u legendarnoj Karaklajićevoj radijskoj emisiji “Sastanak u devet i pet”.

Elipse i Siluete su bili najljući rivali u to vreme, iako su propagirali dva sasvim različita koncepta rokenrola?

- Momci iz Elipsa i Silueta su istovremeno bili rivali i dobri drugari. Elipse su činili fino podšišani momci, uzorni mladići iz uticajnih porodica, drugim rečima - oficirska, partijska i diplomatska deca. Siluete su, s druge strane, bili dugokosi, loši momci rokenrol scene - “jugoslovenski Stounsi”. Pričalo se o njihovoj tuči u Sarajevu s fanovima Indeksa, u kojoj su na sve strane letele flaše, o sklonosti nesputanom seksu... Rivalitet je, međutim, bio najveći između Zagreba i Beograda. Nasuprot pomenutim beogradskim električarima stajali su zagrebački električari iz Bijelih strijela, Crvenih koralja, Robota, Zlatnih akorda… Dominacija Sarajeva dolazi tek sedamdesetih s Indeksima.

Fini momci iz Elipsa su, međutim, najviše svirali. U Prištini su im Albanci polupali stakla na autobusu, u Kosovskoj Mitrovici zabranili da nastupe s kečetom na glavama, a svirali su i na jednom od poslednjih javnih susreta Tita i Rankovića?

- Bilo je to na proslavi Dana mladosti u Domu omladine 24. maja 1966. Zoran Simjanović mi je pričao kako im je, posle svirke pred Titom, prišao neki čovek u crnom i naredio da sviraju “Marš na Drinu”. Taman što su zasvirali, pred njih izađe Aleksandar Ranković i krene da im maše. Kad je i Ranković otišao, priđe im drugi čovek u crnom: “Ko vam je rekao da svirate Marš na Drinu”? Oni zbunjeno odgovore: “Neki čovek u crnom”. Na tome se sve završilo… Eto kako su se turbulencije unutar partije rešavale preko rokenrola. Inače, na Titovim privatnim žurkama u Karađorđevoj i na Brionima rokenrol nije prolazio. Tito ga nije voleo, ali je znao da ga voli omladina i da s tim nema zezanja.

U atmosferi nesvrstanih bilo je poželjno imati na sceni i bend Crni panteri, koji su osnovali studenti iz Konga? Jedan od njih je kasnije postao šef tajnih službi?

- Pevač Crnih pantera bio je čuveni Edi Dekeng, koji je kasnije pevao u Elipsama, a jedan jedini član iz Angole, po povratku u domovinu postao je šef tajnih službi, strah i trepet tokom tamošnjeg građanskog rata. Kada je Zlatibor Hreljac, otac basiste Elipsi Bojana Hreljca, otišao kao diplomata u Angolu, on dobije poziv da se hitno javi šefu tajne službe, najmoćnijem čoveku u državi. Zlatibor nije znao gde se nalazi! Misli, ko zna zašto ga zovu i šta će biti s njim?! Ovi naši ga posavetuju da ode i da će ga, ako zagusti, izvući nekako. Tako se Zlatibor opremi, pa na vrata. Kad tamo, u ekskluzivnoj kancelariji, čeka ga šef, i na čistom srpskom progovara: “Ko je vama Bojan Hreljac”? Tu ti se Zlatibor još više isprepada. K’o veli, otkud ovaj zna moga sina!? Kada mu je onako procedio: “Pa, sin”, ovaj stane da ga grli i ljubi, da ga zove bratom, uzbuđeno objašnjavajući da je s Bojanom u Beogradu svirao rokenrol. Tako je, između ostalog, Zlatiborovoj supruzi tada obezbeđen privatan avion da se prebaci do Jugoslavije.

Početkom 60-ih među rokerima nije bilo droge, nisu se pisali angažovani tekstovi… Kako su stajali s religijom?

- Za prve rokenrol bendove religija uopšte nije bila tema, jer nije igrala nikakvu ulogu u njihovom društvenom životu. Partija je već 1952. raskrstila s pravoslavnom crkvom, potisnuvši je na margine društva. Kod katolika su, međutim, pre svega zbog podrške Vatikana i Zapada, stvari stajale sasvim drugačije. Katolička crkva je žestoko uzvratila partiji između ostalog i preko rokenrola, uočavajući na vreme njegovu moć. Pod katoličkim okriljem 1965. je osnovan VIS Žeteoci, i to od učenika katoličkih škola, koji je imao za cilj da promoviše rimokatoličku ideologiju među mladima. Crkva čak otvara društvene klubove pri crkvama, za rok sastave, kako bi svirali rokenrol.

(Katarina Vuković / Foto: Marko Todorović)