INTERVJU, ENVER PETROVCI: Govorili su mi da sam srpski špijun u Prištini! (VIDEO)

"U Albaniji, ali i na Kosovu, vrlo su ponosni na moje uloge Cara Lazara i Miloša Obilića. To je kao da neki Srbin igra Skender Bega".

Ovako razgovor za Telegraf.rs počinje kaže Enver Petrovci, jugoslovenski, albanski, kosovski i srpski glumac. Sreli smo ga u jednom od restorana na glavnom šetalištu u Ulici majke Tereze, u srcu Prištine, gde je rođen. Na pitanje kako mu danas izgleda rodni grad, u kojem je završio osnovnu školu, bio direktor pozorišta, profesor i umetnik, kaže:

- Sve je gore, prljavo, korumpirano… Da se narod pitao, čitavog ovog haosa ne bi ni bilo. Ovde nema logike: ćuti i živi, pa šta te snađe. Generacije koje sada imaju 30 ili malo više godina živele su sve vreme u getu. Možda ih danas ne tuku po ulicama, ali su i dalje u getu. Više nema razlike između sela i grada. Zahvaljujući našem prijatelju Slobodanu Miloševiću, koji je albanski narod prošetao svugde po svetu, od Novog Zelanda do Kameruna, danas imamo jednu potpuno novu klasu mladih, koji perfektno govore engleski jezik. Nema više sramote da ćerka izađe u miniću, da se zadrži do kasno, a žene su lepe... Neko mi reče da se posle rata uvek rađaju prelepe devojke.

Pozorište "Dodona", čiji je bio direktor, bilo je jedino mesto koje u sukobima nije stradalo. Kvart oko mesta gde se ovaj bastion kulture nalazio danas se zove - Dodona.

- Dali su mi četiri zida da napravim pozorište, gde je 90-ih godina bio koncentrisan celokupni kulturni život. Govorili su mi da sam srpski špijun, pa da me zato ne diraju, a onda su me skinuli. Imao sam dva dana da se spakujem i krenem. Politika može da trpi poslušne, kultura ne može. Ovde su u kulturi poslušni ljudi, nivo je nikakav. Postoje dobri glumci, ali su, kao ja, izbačeni iz igre. Rekli su mi da uđem u neku partiju, a ako se to dogodi, više neću biti umetnik. Nema smisla da se u tom slučaju bavim pozorištem i dalje - kaže Petrovci.

U Beogradu je poslednji put igrao predstavu "Hi Fi", u pozorištu kod Borke Pavićević. Bilo je to pre više od jedne decenije. Pre šest godina, na obeležavanju 50. godišnjice postojanja Ateljea 212, poslednji put je čuo aplauz beogradske publike.

- Kada sam izašao na beogradsku scenu, nisam znao kako će publika reagovati. Nisam bio siguran. Ali, kada sam čuo taj aplauz i pozdrave, postao sam ja. Rekli su mi: "Samo pogledaj kako te publika voli", a pozdravio me je i predsednik Boris Tadić. On se tada  lično zauzeo i rekao upravniku pozorišta da se pobrine "da dobijem sve što mi treba".

Studentskih dana, vremena kada je sticao prva glumačka znanja na beogradskoj Dramskoj akademiji, vrlo rado se seća.

- Srećom, nisam primljen prvi put na akademiju, pa sam imao predivnu klasu. Bili su tu Dara Džokić, Danica Maksimović, Dragoljub Denda, Branislav Lečić... Mnogo bih voleo da se svi ponovo okupimo na času glume kod profesora Minje Dedića. Od srpskih glumaca u kontaktu sam s Radetom Šerbedžijom, koji se često interesovao za mene, dok sam bio u izbeglištvu na Ohridu.

Beograd je bio jedini grad na Balkanu koji je bio internacionalan, pun gospode, nije bilo važno ko si, šta si i odakle si nego zbog čega si došao i da li hoćeš da radiš. Sada čujem da se to promenilo, da se poseljačio - kaže Petrovci.

Voleo bi da ponovo, po treći put, zaigra Mitketa iz Koštane, i to u Narodnom pozorištu, jer je taj lik za njega "Hamlet na balkanski način".

- To je uloga za koju ne pitam gde i kada. Mislim da je Bora Stanković pisao za mene (smeh). Tri puta sam ga igrao i nikad mi nije bilo dosadno.

Koliko je umetnost zaista slobodna i da li je umetniku moguće da se slobodno i bez posledica izražava?

-  Govorim otvoreno i iskreno i zbog toga odbijaju sve projekte koje sam pokušao da odradim u svom pozorištu. Simbolično sam ga nazvao "Očevo pozorište", jer je u porodičnoj kući. Nisam želeo da potplatim kako bih dobio licencu za glumačku školu, pa su i njen rad onemogućili. Tako da režiram samostalno. Sinoć sam imao premijeru, igram Vojvodu u ljubavnoj priči između Albanke i Srbina, gde Srbin ubija čoveka ne znajući da mu je on otac.

U pripremi je i predstava nastala po istinitom događaju, čija je realizacija u planu od decembra.

- Dva-tri dana pre bombardovanja, posle ispita smo išli da popijemo piće sa studentima. Neko je pucao iz automata na kafić gde smo sedeli i ranio mi studentkinju. Posle tri godine, sreo sam je ponovo. Ušla je u kafić, sela za drugi sto i nije se javila. Priđem joj i shvatim da to nije ta devojka, ali eto usred policijskog časa rešio sam da napišem sinopsis za dramu "Poslednji valcer u Prištini". Ima dva lika, profesor i devojka, koja glumi dve uloge.

Da Petrovci nije samo dobar glumac koga voli srpska, albanska i kosovska publika, pokazao je i šouu "Dancing with a stars", gde je osvojio srca plesne publike i pobedio.

(Lj. Vučetić)