UMRO OTAC EVROKOMUNIZMA: Preminuo je Santjago Kariljo, socijalista koji je klicao kralju

U 97. godini u Madridu, tiho i daleko od fotografskih bliceva, baš kao i ideja kojoj se posvetio od najranijih dana svesti, ugasio se 18. septembra život legendarnog i kontroverznog španskog reformisanog komuniste Santjaga Karilja, piše danas zagrebački "Jutarnji list".

Mnoge je iznenadila ta vest, nemarno pretpostavljajući da je već odavno nestao u prašini koja se slegla na jadnim i tužnim ostacima Berlinskog zida.

Kariljo je jedan od onih koji su obeležili 20. stoleće kome je bio saučesnik, svedok i moderator. U veliki svet političke borbe, kao sin predanog socijaliste, ulazi već sa 13 godina kada piše članke za glasilo "El Socialista".

U haotičnim vremenima španske nesigurnosti 1933. vođa je socijalističke mladeži. Kao pravi borbeni levičar, odradio je i zatvor nakon koga, u osvit zlokobnog građanskog rata, odlazi u komunističku Meku - Moskvu, gde se sreo i sa samim Staljinom.

U građanskom ratu Kariljo je već smerni komunista, a zbog ideološkog sukoba odreći će se i oca. Stari Venceslao ušao je u madridsku huntu “petokolonaškog” pukovnika kasada, zbog čega besni Santjago prekida u otvorenom pismu sve veze sa svojim roditeljem. Karilja će kasnije optuživati da je odgovoran za likvidacije hiljada protivnika u Madridu koji su bili na drugoj strani barikada.

Nakon sloma republike, kao jedan od retkih španskih komunista koji se ne stiska u znojavim i zagušljivim ruskim brodovima u zbegu za "pravoslavnu" Moskvu, skrasio se u Parizu - to je verovatno uticalo na njegov kasniji politički slobodniji angažman. Pre svega, želi da bude bliže otadžbini, a 1960. nasleđuje mitsku “la Pasionariju” Dolores Ibaruri na čelu Komunističke partije Španije.

Onda se 1968. dogodio ključni trenutak u odnosima velikih zapadnoevropskih komunističkih partija prema Sovjetskom savezu: sovjetska intervencija na Dubčeka, kada su pod teškim tenkovskim gusenicama ugušene nade u “socijalizam s ljudskim likom”. Ibeovska 1948. bila je za zapadne komuniste još prerano za slobodoumniji iskorak i Tita.

Na češkoj i slovačkoj muci su shvatili: za opstanak ideje treba se ipak osloboditi stiska Kremlja. Napadi Karilja na okupaciju ČSSR iniciraju sukobe “kariljovaca” i “lapasionarijevaca” koji i po ulicama Moskve završavaju rascopanih glava i intervencijom zbunjenih sovjetskih milicionara.

Nepopravljiva kriza u komunizmu je čvrsto na putu ka propasti. Zato zapadni komunisti - Italijani, Francuzi i Španci - osmišljavaju strateški reformski zaokret - evrokomunizam. Prihvataju demokratiju, pluralizam, ljudska prava, odriču se revolucije i lenjinizma, ne priznaju crvenog moskovskog papu. Kremaljske politbiroaše samo što nije strefio šlag.

Umire Franko, a Španija kreće na put defašizacije pa Kariljo prihvata reforme mladog kralja Huana Karlosa.

Kada je iznervirani frankistički potpukovnik Antonio Tehero u februaru 1981. pučistički upao u parlament, svi zastupnici pali su u strahu ničice. Kariljo je ostao da stoji mirno, prkosno zapalivši cigaru.

Puč propada zahvaljujući angažmanu kralja, a komunista Kariljo kliče - “Bože, čuvaj kralja”. Monarhija , kaže, nudi Španiji demokratski razvoj.

Nakon toga Kariljova zvezda tamni. Komunistima pada popularnost. Karilja smenjuju, a potom i izbacuju iz KP-a. Krajem 80-ih ide Gorbačovu, ali uzalud.

Povlači se iz javnosti i piše memoare.

(M. B. / Izvor: Jutarnji.hr / Foto: Tanjug)