NACISTI SU NACISTI: Vermahtovi vojnici gađali majke sa decom iz sporta!

Knjiga pod nazivom „Vojnici: Dnevnici ratovanja, ubijanja i smrti“, još je jedna u nizu koja razbija mit o časti pripadnika Vermahta, nemačkih vojnika, koji navodno nisu bespotrebno i okrutno mučili i silovali civile.  Knjigu je napisao Senke Najcel, a ista je izazvala veliku buru. Pored nemačkog izdanja koje je već rasprodato, uskoro se očekuje i engleska verzija.

Najcel je svoje istraživanje, objavljeno u knjizi, bazirao na svedočenjima iz prve ruke, i to iz međusobnih, opuštenih razgovora pripadnika Vermahta koji su u Britaniji bili ratni zarobljenici i čije su razgovore Britanci tajno snimali. Zato Najcel naglašava da se radi o autentičnim izvorima, pa stoga ne može da se tvrdi da su iskorišćena svedočenja izvučena iz njih pod prisilom.

Većinom se radi o običnim vojnicima, mornarima i pilotima koji su se međusobno hvalili o ubijanju žena i dece, silovanju žena i egzekucijama civila. Hvalili su se i time da su toliko bili samostalni da im niti jednog trenutka nije trebala naredba nadređenih, jer su već sami znali šta treba da rade i, prema sopstvenim rečima, u tome su veoma uživali.

- Pucao sam na sve, naravno, ne samo na vojne mete. Najviše smo voleli da gađamo majke s kolicima, pogotovo ako su još vodile drugu decu za ruku. Zapravo smo na to gledali kao na sport - ispričao je natporučnik Hans Hartigs.

Drugi pak, neimenovani časnik Luftvafea rekao je da mu je bombardovanje postala fizička potreba:

- Osećao sam se tako dobro dok sam izbacivao iz aviona granate. To je tako lep osećaj, zapravo, kao da sam upucao nekoga – naveo je on.

Vezista Eberhard Kehrle koji je služio na Kavkazu ispričao je kako su on i njegovi klasići bez čekanja ikakvih naredbi jednostavno kosili sve pred sobom.

- Samo izvadiš pištolj i počistiš sve što vidiš pred sobom, žene, deca...

S druge strane, jedan vojnik koji je služio u Rusiji ispričao je da im je tamo bilo najgore da ubijaju decu. Britanci koji su prisluškivali to su isprva protumačili kao crtu humanosti, dok nisu čuli direktno iz vojnikovih usta zašto je to bio takav problem – „zato što su se previše migoljila i nisi mogao da ih nateraš da stoje mirno“.

Tajni snimci razgovora zarobljenih nemačkih vojnika otkrili su i postojanje svojevrsnog egzekucijskog turizma. Naime, vojnici prijatelji SS-ovaca koji su ubijali civile često bi izražavali želju da dođu kako bi prisustvovali tom činu.

- Želiš da dođeš da snimiš? Pa što nisi rekao? Mislim, obično ih ubijamo ujutro, ali ako je to problem, naći ćemo neke koje možemo da smaknemo popodne! – Tim rečima je general Edvin Graf von Rothkirch und Trach opisao kako ga je jedan SS-ovac pozvao da se pridruži smaknućima.

Pukovnik Mueller-Riezenburg je pak ispričao kako su ga SS-ovci pozvali u 'lov na Jevreje'.

- Cela naša četa je išla i svi smo im se pridružili. Svima su nam dali da izaberemo nekog koga želimo da upucamo – rekao je on. - A dok sam bio u Kharkovu -  nastavio je Muler - tamo su na raznim radovima bile tako lepe cure. Mi bismo se samo provezli, utrpali ih u auto, i izbacili ih nakon što smo završili s njima. - Jednu za koju smo mislili da je ruska špijunka smo prvo premlatili, prvo štapom po sisama, pa pištoljem po dupetu, pa smo se nad njom izređali svo osmoro, koliko nas je bilo. Kada smo sve to završili, razneli smo je granatom. A, ona nije ni pisnula – prisećao se sa slašću pukovnik.

Uz ova priznanja, knjiga govori i o dubokoj metamorfozi 40 odsto nemačkih muškaraca od 1939. do 1945, njih skoro 20 miliona, koji su za Firera obukli uniformu i koji su od mladosti indoktrinirani nacističkom propagandom zbog koje su bili sasvim uvereni da su nadljudi koji su mogli i smeli da rade šta hoće. Knjiga donekle pokušava i da odgonetne šta običnog čoveka, koji pre rata ne bi ni psa udario, pretvori u takvu krvožednu mašinu čim obuče uniformu i koliko se to brzo dogodi.

„Prema ovome, čini se, vrlo brzo“,  komentarisao je knjigu nemački "Der Špigel".

(B. T. /Izvor: Jutarnji.hr)