Ljubav Srbina i Hrvatice nije mogla da opstane: Nije im bilo suđeno, a sada zbog njih plače ceo region (VIDEO)

Kaže se da život piše romane, a ponekad se pojavi priča iz nečijeg života koja tu izreku i dokazuje. Kao ljubav Srbina i Hrvatice. Ispovest jednog muškarca, Srbina, na Jutjubu, koju je objavio ispod pesme Prljavog kazališta "Tu noć kad si se udavala", naime, dirnula je celu regiju.

Preporučujemo

LJUBAV SVE POBEĐUJE: Strastveni poljubac Srbina i Hrvatice je hit na društvenim mrežama (FOTO)

Uz "Tu noć kad si se udavala" plačete 24 godine, a iza čuvenog hita krije se ISTINITA životna priča sa tragičnim krajem (VIDEO)

- Nekim ljudima jednostavno nije suđeno da budu zajedno. Upoznali smo se 1989. godine u Staroj Talci u Zagrebu. Započeli smo vezu, bili smo mladi, ludi i sretni. Trajalo je godinu dana i raskinuli smo zbog gluposti. Sreli smo se nakon nekoliko godina i opet smo bili zajedno. Shvatio sam koliko sam je volio, međutim, došla je ta 1991. godina i loše vreme. Ja Srbin, a ona Hrvatica. Ostao sam bez posla u Zagrebu, a zatim i bez stana, pa sam se vratio u Slavoniju. Imao sam samo 22 godine, ubrzo sam otišao i u Nemačku. Svaki dan sam mislio samo na nju - napisao je mladić pod nik nejmom malibaraba.

U nastavku kaže:

Printskrin: Youtube

- Jednog dana javila mi se njena prijateljica i rekla mi je da je i ona došla u isti grad gde sam i ja bio. Dala mi je i njen broj telefona. Odmah sam je potražio i niko nije bio srećniji od nas. Nacionalizam nas nije mogao rastaviti. Sedili smo na jednoj terasi u kafiću i prišla nam je ciganka i rekla: "Vi se mnogo volite, ali nećete biti zajedno. Ne zbog vere, nego vam jednostavno nije suđeno". Samo nekoliko dana kasnije njena tetka kod koje je živela posvađala se s mužem i ona se vratila u Zagreb. Prekinuli smo svaki kontakt.

To je, kaže, bilo 1992. godine.

- Često sam mislio na nju. Nadao sam se da ću je opet sresti, ali nisam. U međuvremenu sam se oženio i dobio decu. Posle rata sam stalno odlazio u Zagreb i često sam prolazio ulicom gde je nekada živela, ali na ulazu je pisalo neko drugo ime. Napokon sam 2014. godine došao do njene adrese i broja telefona. Javio sam joj se i našli smo se u jednom kafiću.

- Ne znam da li sam bio srećan ili tužan zbog tog susreta. Ispostavilo se da su nam svadbe bile istog meseca, sinove smo dobili iste godine i meseca. I ona ima dvoje dece, kao i ja. Pričali smo nekoliko sati i razišli se. Javio sam joj se još nekoliko puta samo, nisam imao snage da joj nanosim bol. Oboje smo srećni sa svojim porodicama i ne želimo da rušimo ono što imamo. Međutim, volim je i danas kao pre 25 godina, ali kao što je ciganka rekla: “Nije nam suđeno!”

(Telegraf.rs / index.hr)