TELEGRAF U AKCIJI: Spasavanje starice s vatrogascima! (FOTO) (VIDEO)

"Idemo, idemo, brzo!", orilo se iz muških grla dok su na razglasu u Ulici Mije Kovačevića smirenim glasom davane instrukcije o tome da ih čeka hitan zadatak - spasavanja bespomoćne starice. Bakica je polomila nogu, nalazi se u zaključanom stanu, u Ulici Strahinjića bana, Beograd. I nema nikog svog, osim njih - vatrogasaca!

Odjednom, kao u filmovima, oko nas, niz šipke, počeli su da se spuštaju kršni momci i oblače vatrogasna odela. Za manje od 45 sekundi, svi do jednog bili su u punoj opremi i uleteli u crveni vatrogasni kamion.

I mi s njima. Sirena se oglasila, a vozač je dao gas.

- Ovo je naš komandir na sedištu ispred, a vozač je Baki - objašanjava nam Aca, koga zovu Pop.

-  Morate čvrsto da se držite, vožnja je brza. Evo, ja ću da vas držim, tako je sigurnije - dodaje on uz osmeh.

Truckanje, poskakivanje kamiona, a i nas u njemu. Naglo skretanje i svi poletesemo na desnu stranu. Kako vožnja odmiče, adrenalin raste, a mi osećamo svaku krivinu i rupu.

No, nema veze, žurimo da spasemo staricu.

- Joj, bre, Baki, ako me NATO nije ubio, nemoj ni ti sad - dobacuje Pop vozaču, na šta svi počinju da se smeju.

Polako shvatamo moć sirene, dok kola i autobusi na koje nailazimo staju ili se sklanjaju da bi vatrogasci prošli Crveno ili zeleno svetlo - ne mari, semafor sada nema nikakvu funkciju. Pa ovo uopšte nije loše, mislimo za trenutak! Ali, samo za trenutak.

- Ne plašimo se, ali uvek postoji neka trema, jer nikad ne znamo šta nas čeka. Najteže su akcije spasavanja ljudi iz požara. Kada uđeš u stan, vidiš samo toliko do ispred nosa, moraš da uhvatiš kolegu za tregere da ga ne bi izgubio. Desilo mi se jednom da sam zgazio na nešto, ali nisam znao šta. Tek kada se akcija završila, video sam da sam gazio preko ugljenisanog leša - priseća se on.

- Joj, pa zašto joj to pričaš, bre? To je stresno - ubacuje se drugi, i dodaje:

- Bolje joj objasni koliko smo moćni u ovim vozilima. Kad mi idemo, svi se sklanjaju - kaže uz šeretski osmeh.

I tako reč po reč, stigosmo do zgrade ispred koje nas je sačekao policajac.

- Ajmo, momci, da požurimo - kaže on, i pokazuje nam kuda da se popnemo. Poletesmo za mladićima koji su se hitro penjali uz stepenice.

Stali smo ispred stana, akcija spasavanja je već počela. Starica se ne čuje, a policajac objašanjava.

- Znamo samo da je živa. Stara je, verovatno je pala  i ne može da ustane - objašanjava.

Hitne pomoći ni na vidiku. I dok gledamo kako naši saputnici iz vozila pokušavaju da uđu u stan, a da pritom naprave minimalnu štetu, iz susednog stana izlazi deka koji kaže:

- Živa je, samo je pala i ne može da ustane, sad sam s njom pričao na fiksni telefon. Ima tu dosta brava, pa moraćete sve da ih otvorite. A da, ima i reza - dobacuje on dok nestaje negde niz stepenice.

Baš tako je i bilo. Zbog silnih brava, otvaranje vrata je potrajalo duže nego što je planirano. Celih pet minuta. Konačno se otvaraju. Policajac i komandir ulaze u stan, na podu ispred njih vidimo bespomoćnu bakicu. Osmesi, uzdasi olakšanja, ispred zgrade se čuje sirena...

- Odavde preuzima Hitna pomoć, mi smo svoje završili - kažu vatrogasci dok se krupne graške znoja slivaju niz njihova lica i tela, a žedne usne ispijaju vodu.

Akcija kojoj smo mi prisustvovali jedna je od jednostavnijih, sami kažu. One komplikovanije, poput požara, hemijskih incidenata, spasavanja ljudi iz poplava traže još veću brzinu i hrabrost. Ipak, skromni kakvi jesu, ne vole mnogo da se hvale, niti da pričaju o tome. Ćutke i dostojanstveno rade svoj posao i pomažu svakom ko se zadesi u nevolji, bilo da je reč o čoveku ili životinji. Nedavno su spasli jednog psa iz šanca u koji je upao. Nagovorili su ga da izađe, u šali kažu tihi heroji iz našeg komšiluka.

(Biljana Tasić / Foto: Milena Đorđević)