Bobana je žena zmaj: Pokušala samoubistvo bombom, pa ostala bez obe šake. Posle toga je usledilo otrežnjenje (FOTO)

Postoje životne priče koje nas nateraju da se zamislimo i preispitamo svoje poglede na život, a jedna od njih je ona o Bobani Latinčić Kozić (37) iz Dušanova, pored Gradiške, koja je posle teških životnih tragedija pronašla snagu da nastavi dalje.

Preporučujemo

O njoj priča ceo Balkan: Baki (74) banka greškom uplatila 10.000 evra, a ona neće da ih vrati!

Bobanin život se zauvek promenio 27. jula 2000. godine. Sa samo dvadeset godina, ona i njena mlađa sestra Dragana, tada 15-godišnjakinja, ostale su bez oba roditelja. Nastradali su na paraglajdingu, pred očima svojih ćerki.

U prvi mah, Bobana je sa svim problemima pokušala da se izbori sama.

Odbijala je pomoć ljudi iz okoline, radila u porodičnoj prodavnici i nastojala da osigura egzistenciju sebi i sestri. Nažalost, to je bilo previše i pokušala je samoubistvo bombom 2003. godine.

- Ja sam se borila, pokušala da nastavim život, ali bila sam u teškoj depresiji i poklekla. Sećam se svakog detalja tog dana kada sam odlučila da dignem ruku na sebe. Jednostavno sam mislila da će svima u mom okruženju biti bolje bez mene - počinje svoju životnu priču za Bobana.

Pronašli su je sestra i tetka, bez obe šake, ali bez većih posledica na ostatku tela, što je svrstava u jedan od onih statistički neverovatnih slučajeva.

A neverovatna je i po tome što je nakon svega što joj se desilo, uspela naći snagu, izboriti se sa prošlošću i početi da živi punim plućima. Nije bilo lako, kaže, ali je uspela.

- Posle dvogodišnjeg oporavka, 2005. godine ponovo počinjem da radim u porodičnoj prodavnici. Nije bilo lako, ali srećom, uporna sam i tvrdoglava, pa sam na kraju sve savladala. Već odavno merim robu, slažem police, kucam račun, naplaćujem, a problem mi predstavlja jedino što ne mogu poneti veću količinu robe odjednom. Mnogo mi je pomoglo i to što su kupci, moje komšije, ljudi koje poznajem celi život, nesebično pomogli da se svemu prilagodim. Naravno, tu je i sestra koja mi je uvek bila poseban oslonac, ali i radnici u prodavnici - priča Bobana.

Na pitanje kakav je život bez ruku, a odgovara: "Najteže je, zapravo, bilo prihvatiti novonastalu situaciju i dok god je nisam prihvatila, bila sam u teškoj depresiji. Malo po malo, počela sam da radim jednu po jednu stvar i da prihvatam sebe takvu kakva jesam. Eto, prva stvar koju sam uspela da uradim je da zapalim cigaretu. Danas sam se u potpunosti navikla i nemam komplekse".

Situacija je danas drugačija, pre svega jer se Bobana u međuvremenu srećno udala, a pre četiri meseca postala i majka jednog dečaka.

- Pre nego što sam ostala u drugom stanju, sve sam plaćala, i participacije, i parking, iako sam po zakonu toga oslobođena. Sa trudnoćom sam se postavila drugačije, počela sam da insistiram da mi se omogući sve ono što je zakonom propisano. Nekada uspem, nekada ne, ali znam da ništa neću uspeti, ako ne pokušam - ističe Bobana, koja već duži niz godina samostalno vodi brigu o domaćinstvu, a od pre četiri meseca i četvoromesečnom sinu. Bilo je straha, kaže, posebno pred kraj trudnoće.

Bojala se da neće uspeti sama da vodi brigu o svemu, ali dolaskom deteta, sve je došlo na svoje mesto.

Bobana nije zapostavila ni fakultet, vredno uči, a od diplome Komunikološkog fakulteta u Banjaluci, deli je šest ispita. Inače, ovo je njen treći indeks, prvi put je studiranje prekinula zbog pogibije roditelja, a drugi put kad se desila njena nesreća.

- Prodavnica je pod zakupom, a sestri i meni je to, pored invalidske penzije, glavni izvor prihoda. To me je i podstaklo da se pobrinem za sutrašnjicu. U budućnosti bih se volela da se bavim strukom za koju se školujem i nadam se da ću u tome uspeti - naglašava Bobana, koja više ne gleda na prošlost, već je isključivo okrenuta budućnosti i svojoj porodici.

(Telegraf.rs / Nezavisne.com)