Gale iz Kerbera objasnio: Kada vidim ko sve svira gitaru danas, ja sam Džimi Hendriks (FOTO)

Grupa "Kerber" nastupila je sinoć, prve večeri kragujevačkog "Arsenal festa" koji se održava sedmi put, i dva puna sata "držala" desetak hiljada posetilaca pred glavnom binom festivala. Goran Šepa Gale kaže da je prvi put na "Arsenal festu", ali da je pratio razvoj ovog festivala proteklih godina.

Preporučujemo

ZNATE LI KO SU RADENKO STOJANOVIĆ I GORAN ŠEPA? Njihove hitove SVI PEVATE, a verovatno nemate pojma o kome se radi! (VIDEO)

Rundek, Repetitor, Goblini, Bjesovi... na Arsenalu 07!

Gale i ekipa prve večeri festa "pržili" su duže nego što je protokol nalagao, pa je svirka trajala puna dva sata. "Mezimac", "Igraj sad", "Čovek od meda", "Nebo je malo za sve" i drugi hitovi "oduvali" su mnogobrojne obožavaoce na spektakularnom nastup pred krcatim Mainom, glavnom binom. Koncert je završen uz "Mama- tata".

U intervjuu za Telegraf.rs, pred sam nastup, Gale objašnjava prednosti festivala za posetioce, ali i za muzičare, posebno za one mlađe, koje čeka dug put do karijere od 36 godina. Gale kaže da mu je 10 godina rada trebalo samo da stigne do glavne bine!

Foto: Telegraf

Kragujevački "Arsenal fest" još raste, "Kuršumlijska gitarijada" je obnovljena posle 18 godina, koliko je bitno da postoje ovakvi festivali van Beograda i Novog Sada?

- Prirodno je da je u većim gradovima bolja organizacija ovakvih događaja, za to je potrebno mnogo iskustva i para. Ovakve stvari mogu da rade samo velike produkcije. Nisam pobornik da svako malo mesto treba da ima nešto veliko, malo mesto-mali događaji, veliko-veći program. Mislim da je to prirodnije, ne treba tu niko ništa da zamera. I male reke idu u velike, to je sasvim normalno.

- Ove svirke, bilo gde da su, imaju još jednu prednost, a to je muzički turizam. Klasična priča tog putovanja je da upoznajemo svoju zemlju, da odlazimo u veće, ali i u manje gradove i vidimo ih na sasvim drugačiji način. Dolaze nam stranci, a između ostalog, muzički festivali su dobri i za ekonomiju jednog grada.

Foto: Telegraf

Volite li muzičke festivale, kao muzičar ali i kao posetilac, koju prednost oni imaju u odnosu na "obične" koncerte?

- Nekada sam bio publika i rado bih i sada bio, da me ne prepoznaju, otišao bih po pivo, po više piva, i slušao svoje bendove noćima. Kod festivala je bitna ta psihologija mase i guranje. Znači, mora nas biti u hiljadama da bi imali taj osećaj pripadnosti masi od hiljada i hiljada ljudi. Ovo su avanture i odrastanje za klince, a za zrele ljude jedan užitak.

Koliko su ovakvi višednevni festivali značajni za mlade muzičare koji se na njima možda prvi put predstavljaju široj publici, van kafića u kojima sviraju?

- Za mlade na festivalima i gitarijadama postoje male bine i to niko ne treba da potcenjuje. Na binama se čuje taj bend, ne mora da se sluša sat vremena. Svi smo mi negde počeli, pa ja na velikoj sceni nisam bio prvih 10 godina. Do velike scene se rinta! Ni sam ne znam na koliko smo gitarijada po južnoj Srbiji svirali do velike scene. Klinci moraju da uče na malim scenama, ne možeš odjednom da mu daš sve, previše su mladi da to podnesu na pravi način. Sviraju dobro? Pa nemoguće je svirati dobro sa 15 godina, ne toliko dobro.

Foto: Telegraf

Kada ste vi počinjali, mogli ste da se predstavite u radio emisijama, u specijalizovanim muzičkim programima na TV. Sada skoro nema takvih emisija, koliko je danas mladim rokerima teško da dođu do glavne bine?

- Mogu da stignu, ali ne preko noći. Mogu da stignu i brže od nas. Danas je napravljen trend da se preko noći nekome veruje, ne treba mnogo toga da uradi u životu da bi se dokazao. Danas neko izađe i kaže: "Ja sam najbolji", pa bude: "Idemo da ga slušamo, on je najbolji." Nema nikakvih kriterijuma, ne razmatra se pitanje po čemu je najbolji.

Hoćete da kažete da je teže bilo stići do glavne bine kada ste vi počinjali, osnovali bend 1981. godine?

- Mi smo imali teži put, puno sviranja, puno posvećenosti svemu tome, odricanja od života i skitanja, ako izuzmemo avanture koje su propratni deo rokenrola. Ja sam samo počeo, nisam znao šta bih dalje, a onda je usput bilo - ovo je dobro, klinac je interesantan, ima interesantan glas.

- Ja sam svirao gitaru, ali sam osetio da prosečno sviram, i danas sviram prosečno, mada kad vidim ko sve svira gitaru, ja sam Džimi Hendriks. Dakle, prosečan sam gitarista, ali zato imam specifičan glas, to je nešto što je neko prepoznao i ja se držim toga.

Foto: Telegraf

Kao muzičar pratili ste "odrastanje" kragujevačkog "Arsenal festa", sada nastupate na njemu, kako Vam ovaj festival deluje s obzirom da ste nastupali na svim srpskim festivalima?

- Znam ekipu koja radi "Arsenal fest", to su ljudi sa velikih stejdžova i mislim da to dobro rade. Uvek može bolje, ali treba puno para, ovo su skupe stvari.

Pred binom, pred vaš nastup, su mladi koji su rođeni nakon što ste vi osnovali grupu, a ipak su u prvim redovima i znaju vaše pesme. Kako se osećate zbog toga?

- (smeh) Samo ću da kažem, neka su živi i zdravi, dobro je da su na vreme rođeni, nisu propustili ništa u životu.

(Marija Raca)