Porodica Lozo živi u osnovnoj školi: Tu spavaju, jedu, rade, brinu o svojoj i tuđoj deci (FOTO)

U područnoj bilećkoj školi u selu Meka Gruda godinama se smenjuju brojni đaci. Generacije dolaze i odlaze, a pod ovim krovom neprekidno ostaje jedino – porodica Lozo. Draženku i Krsta rat je iz Mostara, preko Zijemalja, doveo u Bileću, a svoj novi dom i posao našli su na istom mestu – u ovoj staroj školi, u kojoj žive i rade već 21 godinu.

Preporučujemo

Profesor Damjanović je juče održao poslednje predavanje, a studenti su mu pripremili nezaboravan ispraćaj u penziju (VIDEO)

Od kuće do posla treba im manje od jednog minuta. Draženka je zaposlena kao čistačica, a Krsto je nastavnik srpskog jezika i književnosti. Pre rata, u Mostaru su radili potpuno druge poslove, a dana svog dolaska u Bileću sećaju se, kažu, kao da je bio juče.

– Rat smo proveli na Zijemljima, a onda je potpisan Dejtonski sporazum da granica ide baš preko tog sela. Ali niko nije znao kuda, ni kako. Lako je pričati iz ove perspektive, tad se nije znalo šta dolazi sutra. Gledali smo da idemo negde. Brat mi je bio u Bileći, pa sam mu rekao da nam traži stan i on je našao ovaj stančić. Miloš Grubačić, tadašnji direktor škole Sveti Sava, rekao mu je: Našao sam ti bratu stan, a meni bi trebalo da mi nađeš nekog nastavnika. I tako sam se zaposlio. Uselili smo se ovde krajem oktobra 1996. godine, pred Petkov dan – priseća se Krsto Lozo za “Moju Hercegovinu”.

Stan je tada, kaže, ličio na pećinu. U njemu nije bilo ni struje, ni vode. Ipak, ističe, u onom vremenu, ta ponuda im je ispala “k'o ćoravoj koki zrno”.

– Dobili smo i posao i krov nad glavom, a to nam je značilo mnogo. Čak je tada bilo nastavničkog kadra ove struke u Bileći, ali niko nije hteo da radi, jer nije bilo plata. Meni je posao dobro došao i, evo, tu sam preko 20 godina – priča Krsto.

Draženka je pre rata u Mostaru radila kao knjigovođa. Kada su joj u Bileći ponudili posao čistačice, nije se dvoumila.

Foto: mojahercegovina.com

– Hoćeš to? Hoću. Daj šta daš. Ovde je tada bila čistačica na bolovanju, plata je bila mala i niko nije hteo da radi. Meni su ponudili, ali isprva nisam htela, dok mi nisu obećali da će mi ići radni staž. Ispunili su obećanje i na tom mestu sam ostala do danas – priseća se Draženka.

Objekat u kome su bili škola i kuća bio je u skoro ruševnom stanju sve do 2001. godine, kada je potpuno obnovljen uz pomoć donacija Španije. Škola je tada dobila i potpuno nov kombi za prevoz đaka. Draženki i Krstu je laknulo, jer su konačno dobili bolje uslove za život i rad.

Ali, ne žale se ni na vreme pre toga. Pod ovim krovom, ipak su, ističu, stekli svoje najveće bogatstvo.

– Nama je ovde super, ne mogu da se požalim. Komšije su nam uvek bile pri ruci, šta god nam je trebalo. Nismo imali struje, ni vode, ali malo po malo, stigli smo sve. Ovde smo rodili našu decu Mariju i Marka, tako da smo ovde stekli i najveće bogatstvo – kaže Draženka zadovoljno.

Foto: mojahercegovina.com

I otac i nastavnik – težak zadatak

I Marija i Marko osnovnu školu završili su na Mekoj Grudi. Marija je učenica Srednjoškolskog centra “Golub Kureš” u Bileći, a Markom je završio gimnaziju pre mesec dana. Planira da upiše Veterinarski fakultet, a u osnovnoj školi, kaže u šali, nikad nije zakasnio na čas. Na pitanje da li mu je bilo neobično to što mu je otac bio i nastavnik, Marko sa osmehom odgovara potvrdno i konstatuje da se “ranije pripremio na to”.

Krsto dodaje da ne zna da li je, dok su Marija i Marko išli u osnovnu školu, bilo teže njima ili njemu.

– Nezgodno je to, ne znam da li je gore deci ili meni. Stvarno je to nezahvalno. Mnogo više tražiš od njih nego od drugih, jer ti je u podsvesti stalno da ti neko ne bi prigovorio nešto – ističe Krsto.

Foto: mojahercegovina.com

Borba za opstanak područnih škola tek predstoji

Školska godina završava u ponedeljak kada će iz škole na Mekoj Grudi izaći svega jedan mali maturant. Na jesen će u školu krenuti tek nekoliko novih đaka i opet će ukupan broj đaka, u devet razreda, biti oko 20. Tako je već poslednjih pet-šest godina, kažu Lozi. O tome svedoče i mali panoi na zidu škole, koje popunjavaju fotografije malog broja đaka, a ovo je najbrojnija područna škola u Bileći.

– Kad smo se mi doselili ovde, u školu je išlo 45 đaka. Sada ih je sve manje. Zato se za opstanak područnih škola stalno vodi borba. Oni koji kroje zakone, valjda, istim očima gledaju mesne zajednice u Bijeljini, Banjaluci i Hercegovini, a mesna zajednica Dvorovi u Bijeljini ima više učenika nego cela Bileća. Prošli put je ova škola opstala i oni iz Ministarstva su se oduševili njome. Sad je ponovo ta igranka, ne znam šta će biti. Ona bi mogla opstati, ali sa kombinovanim odjeljenjima. Biće borba i za Divin, ali nije sigurno šta će biti. Po novom zakonu samo bi Dživar i Avtovac ispunjavali uslove za opstanak – kaže Krsto sa setom.

Foto: mojahercegovina.com

Škola na Mekoj Grudi ima dobre uslove za rad. Problem je samo informatika, jer tehnologija napreduje, a kompijuteri su stari, pa ni đacima, ni nastavnicima nije lako da idu u korak sa vremenom. Ali, Krsto kaže, radi se kako se može i, bez obzira na to što nekada moraju da posegnu za improvizacijom, iz ove škole su izašli brojni uspešni ljudi.

– Područna škola u osnovi nije hendikep. Kroz ovu školu prošli su brojni sadašnji doktori, inženjeri, najbolji studenti. A, iskreno, mnogo je lakše i raditi sa decom sa sela. Oni u nekim stvarima zaostaju za decom iz grada, ali imaju neke druge kvalitete koji su se pomalo izgubili u gradu: kućno vaspitanje, neko poštovanje i odnos roditelja prema školi. Roditelji ovdje teško pravdaju decu, uvek su na strani nastavnika sa ciljem da dete ispravi neke greške – objašnjava Lozo.

Foto: mojahercegovina.com

Kada se sve sabere i oduzme, život ovde porodici Lozo doneo je mnogo lepih stvari. Da ih životni put nije doveo ovde, kažu, ko zna gde bi danas bili. U svakom slučaju, zadovoljni su.

– Ko zna šta bi bilo da smo nekim drugim putem krenuli. Krenuli smo ovim i nismo nezadovoljni. Kad sagledaš sve koliko ljudi ima da ne radi, da živi od penzije ili minimalne plate, opet, nije za požaliti se – zaključuju Lozi sa osmehom za “Moju Hercegovinu”.

(Telegraf.rs)