Celo selo stalo je samo u jednu kuću: Četiri duše su tamo ostale, nemaju vode, skoro su dobili struju, a kažu da žive fino na svom kršu! (VIDEO)

Zadnje dve decenije prošlog veka u Šćenici, malom selu koje pripada opštini Bobani i hercegovačkom kršu, opstajalo je 21 domaćinstvo. U svakom od njih po deset, petnaest pa čak i dvadeset ljudi. Danas je situacija "malo" drugačija jer su u Šćenici svega četiri duše.

Preporučujemo

9 krava u istom momentu pale mrtve na livadi: Šok u Bosni

Čičkovići, Tripići, Radulovići i Jovići, koji su bili u selu, vekovima su preživljavali zahvaljujući izdržljivoj bosanskohercegovačkoj kravi Buši, pokojoj ovci i marljivim pčelama. Danas je malo ko spreman na takav život.

Ekipu "Nezavisnih" novina, pored susretljivih domaćina koji su se, kako kažu, i sami iznenadili što vide nepoznata lica, dočekala je i poprilično specifična klima. Svojevrsna mešavina kontinentalno planinske i morske, što dokazuju smokva i krompir, koji rastu jedno kraj drugog.

- Šta ti fali, ako imaš soli i krtole, gladan nećeš ostati. A ova današnja deca su više u prodavnici nego u kući, malo, malo nešto fali - složiše se svi meštani Šćenice okupljeni u dvorištu kuće Jove i Perunike Čičković.

- Sećam se pre rata odeš u prodavnicu jednom mesečeno, kupiš brašno, šećer, ulje, so i cigare, natovariš mazgu i ideš kući. Celo selo nije imalo smeća koliko jedna kuća danas - kaže Jovo.

Do prvog susednog mesta i prodavnice ima čitavih osam kilometara, skoro isto toliko koliko i do prelepog Dubrovnika. Jovo i Perunika su se posle izbeglištva u Šćenicu vratili 2008. godine.

Kažu da bi bili sretni da su krenuli bar od nule, nego je bilo još i gore. Stara kuća nije imala ni krova ni zidove. Ipak, kažu, ne žale.

- Godinu dana smo mi radili da dođemo do toga da samo možemo leći i ništa više. Ali šta ima veze, ne možemo svi pod platane. Ima, moj ti, lepših i boljih sela, ali nama je ovde fino. A na svome ti je najlepše - priča Jovo.

On i žena se bave poljoprivredom, naravno onoliko koliko im hercegovački krš dozvoljava. Dodatni prihod su i pčele. Koliko tačno košnica imaju zbog starog pčelarskog sujeverja neće da kažu.

- Tu negde stotinjak, ne znam tačno - govori Jovo i smeje se.

Foto: Printskrin/ Google maps

Za hercegovački kamen, za koji govore da nema težeg od njega za život, kažu da, ako hoćeš da vidiš kakva mu je stvarno narav, "stavi jedan poveći za vrat i hodaj malo".

- Slabo ovde šta uspeva, a i kada rodi, napatio si se za to ko niko. Zemlja kamenita, udaljena po par kilometara od kuće, u brdu... pa ako kuća nema konja, sve na rukama i leđima prenosiš - pripoveda Ilija Jović, koji je došao da popije kafu i popriča sa gostima u selu.

Ilija je samac u svojim pedesetima. Dani mu, kaže, prolaze u radu u bašti, vraćanju stoke sa ispaše, muženju i sirenju sira. Naravno, nađe se vremena i da se sedne i zapali jedna, ono što se kaže za dušu. U Šćenici nema druge vode osim čuvene čatrnje, a kako kažu, niko i ne spominje da će im "dovoditi slavinu" u selo.

- E, moj junače, kakva voda, jedva smo i ovo struje pre tri godine dobili - odmahuje glavom Ilija. Šćenica je pre rata imala područnu školu do četvrtog razreda koja se nalazila u centru sela. A posle četvrtog, kažu, uzmeš kesu i za Dubrovnik ili Trebinje.

Kesa je služila umesto torbe, jer o tako nečemu su mogli samo sanjati. A i kese su, kažu, bile drugačije, kvalitetnije. Nekako kao i život u Šćenici.

- A bile su te neke kese, na njima bila slika Dubrovnika i natpis, svi smo mi to nosili u školu i po pola godine i nisu pucale. Danas, danas je nekako sve drugačije - sa nekom setom u glasu i očima priča Ilija, pišu Nezavisne.

Ovako je selo izgledalo 2008. godine:

Pogledajte fotografiju jedinih preostalih meštana ovog sela OVDE.

(Telegraf.rs)