Roza ne može da koristi svoje ruke, ni noge, ali ustima slika i piše: Poručuje svima nama šta su suština života i snaga volje (FOTO) (VIDEO)

Roza je dokazani slikar. Učestvovala je na puno likovnih kolonija i međunarodnih izložbi u Italiji, Švajcarskoj, Srbiji, Sloveniji, Bugarskoj... Za svoj likovni rad dobila je puno nagrada, a objavila je i pet knjiga poezije.

Preporučujemo

Profesorku Ivančicu dve godine progoni poremećena studentkinja: Preti njenoj deci, šalje porno poruke, a policija ima bizaran izgovor (FOTO) (VIDEO)

Zavod za rehabilitaciju "Banja Banko" kod Strumice, na jugoistoku Makedonije, već četiri decenije je dom 51-godišnje Roze Mojsovske. Sudbina ju je fizički prikovala za kolica, ali nije zarobila njen duh.

Zbog urođene mane nepovratno su joj deformisana sva četiri ekstremiteta, obe ruke i noge. Čak devet godina se lečila u Beogradu. Bezuspešno je operisana devet puta. Bolest je bila jača od svih pokušaja lekara da njenim udovima vrate normalnu funkciju. Ostala je trajni invalid. Ruke i noge su je izdale, ali ne i volja za životom i stvaranjem.

Foto: Facebook

Roza je neobičan umetnik i pisac, žena puna snage, energije, optimizma, ljubavi i volje za životom, koja nije dozvolila da je njen težak hendikep ograničava u željama i vizijama. Ona smatra da je teže onim ljudima koji su hendikepirani u duši, onima koji su zaboravili da se smeju i uživaju u životu. Njena prednost je, kaže, u tome što ona iskreno i posvećeno voli život.

Sa Rozom smo stupili u kontakt preko Fejsbuka, i ovo je njena priča.

- Rođena sam u Skoplju 1966. godine sa telesnim hendikepom. Kada su lekari videli da sam rođena sa hendikepom, mojim roditeljima su preporučili da me odvedu u Beograd, jer nakon katastrofalnog zemljotresa 1963. godine, bolnica u Skoplju još nije bila sređena. Moji roditelji su poslušali savet lekara i odveli me u bolnicu u Beograd. Tada sam imala šest meseci. Pošto roditelji nisu smeli da budu sa mnom u bolnici, majka me je odbila od dojenja. Tamo sam izgovorila prve reči "mama" i "tata". Ne svojim roditeljima, već lekarima u bolnici u Beogradu, gde sam bila devet godina. Za to vreme napravili su mi devet operacija, ali ni jedna nije bila uspešna.

Foto: Facebook

- Kada sam imala sedam godina, ruke su mi bile operisane i ništa nisam mogla da radim. A bio je Dan žena, 8. mart. Tada su sva deca oko mene crtala čestitke za vaspitačice i majke, a ja nisam mogla. U želji da i ja nešto nacrtam, uzela sam drvenu bojicu u usta i povukla jednu, pa drugu, treću liniju. Na kraju sam nacrtala svoj prvi cvet. Od tada je, iako sam se u početku sramila, cveće veoma čest motiv na mojim platnima. Svi su bili zadivljeni kada su videli moj crtež.

Devet godina kasnije, iz Beograda se vratila kući u Skoplje. Kada su je roditelji odveli da je upišu u školu, tamo su im rekli da neće moći da pohađa nastavu  jer će neko stalno trebati da joj iz tašne vadi sveske i knjige, a neko da zapisuje i predavanja.

- Tada su se moji roditelji obratili Centru za socijalnu brigu, gde su im rekli da za takvu decu postoji škola u Zavodu za zaštitu i rehabilitaciju "Banja Bansko" kod Strumice. Odveli su me tamo 1976. godine. Tu sam završila školovanje, ali niko osim mojih najbližih nije znao da crtam sa ustima. Kada je došla donatorka koja je izgradila Dom i videla moje crteže, oduševila se. Tada mi je Sue Ryder organizovao grupnu izložbu u Vatikanu. Sa grupom umetnika iz tadašnje Jugoslavije bila sam u poseti Papi i Vatikanu. Ni tada niko nije znao da crtam sa ustima. Svi su mislili da crtam sa rukama. Nikome nisam htela da kažem da slikam sa ustima jer me je bilo stid, a bojala sam se da li će me prihvatiti takvu kakva jesam. Mislila sam da sam jedina osoba na planeti koja crta na specifičan način.

Foto: Facebook

- U životu sam bila mnogo gnevna. Mrzila sam sama sebe, bila sam povučena, nisam želela ni sa kim da kontaktiram. Strašno mi je bilo teško što nisam bila kao druge devojke. Bila sam razočarana u život. Tada, pred Božić 1995. godine, došao je jedan Amerikanac da nam peva duhovne pesme. Kada je završio sa pevanjem, upitao nas je da li neko želi da pričamo o Bogu? Ja sam ga upitala: "Ako Bog zaista postoji, zašto sam ja ovakva sa telesnim hendikepom?" On mi je odgovorio: "Šta ako sam ja ovakav, kada sam unutra još gori od tebe". Tada mi je dao knjigu Džoni Eriksona. Kada sam je pročitala, u toj knjizi sam pronašla sebe, jer je Džoni, kada je imala 18 godina povredila kičmu nakon skoka u vodu i ostala invalid. Tada sam sebi rekla: "Kada se ta devojka, koja je bila zdrava, a posle postala invalid ne srami da crta sa ustima, a ja, koja sam tako rođena, se stidim da me vide kako crtam". U toj devojci sam videla da je puna nade, da je veliki borac, da se raduje životu.

- Baš u tim trenucima iz sela su došle žene iz crkve i upitale me da li mogu da napišem pesmu o Gospodu Isusu Hristu. Odgovorila sam im: „Kako mogu da napišem pesmu kada ga ja ne poznajem?“ Ipak, pristala sam. Počela sam da čitam Bibliju i literaturu o Gospodu. Osetila sam da me je Gospod zato i stvorio na ovako specifičan način.

Foto: Facebook

Promocija njene prve objavljene knjige, koja se zvala "U zagrljaju Isusa" održana je 1999. godine, a prevedena je na engleski, francuski i španski jezik. Do sada je objavila pet knjiga poezije posvećene Spasitelju Gospodu Isusu Hristu, a imala je i bezbroj izložbi slika u zemlji i inostranstvu.

- Član sam umetnika Svetskog udruženja ljudi koji crtaju sa ustima i nogama, a učlanio me je Vojko Gašperut-Gašper iz Kopra, iz Slovenije, koji isto tako crta sa ustima. Kada sam postala član umetnika koji crtaju sa ustima i nogama, videla sam da nisam sama. Tamo ima 82 ljudi iz celoga sveta, a ja sam jedina iz Makedonije. Sa ustima pišem i na kompjuteru. U ustima držim olovku ili penkalo, a tastartura, koju mu je doniralo udruženje Otvorite prozore iz Skoplja, je prilagođena za mene.

Foto: Facebook

Roza trenutno živi u Banji Bansko. Ima svoju garsonjeru sa kupatilom i kuhinjom. Dve devojke bez roditelja joj pomažu oko nameštanja platna na štafelaj. One joj pomažu i oko oblačenja, kupanja, pijenja kafe... Zovu se Todorka Jamajlovska i Suzana Ristić. Sa njima ide i na izložbe, likovne kolonije i slično. I one su štićenice Doma, telesno su zdrave, ali imaju psihičke probleme. Roza je prihvatila njih, a one je zovu "mama", i žive u skladnom odnosu gde je, kako sama Roza kaže "ona njima mozak, a one njoj ruke i noge". 

(D.J.)