HRVATI TVRDE: "Srbe na vrbe" su nam prišili komunisti, taj slogan nije naš, već od naših komšija

“Srbe na vrbe" nije hrvatski nego slovenački slogan. Marko Natlačen, Slovenac, navodno je napisao na slovenskom jeziku i objavio 27. julu 1914., kao programski tekst u listu “Slovenec”. To se najbolje može videti u tekstu Kemala Mujičića, hrvatskog intelektualca koji je iz objavljen na blogu "Kemoterapija", jer Jutarnji list nije hteo da ga objavi. Taj tekst je demant na tvrdnje pisca Miljenka Jergovića u tekstu Hrvatska desnica ima svog Krležu.

Preporučujemo

Prenosimo njegove tvrdnje u celosti:

Antisrpski skup u centru Zagreba: Pevale se nacionalističke pesme, vijorile se zastave sa ustaškim simbolima

"KRHKO JE NEZNANJE

Hoću – neću, hoću – neću, ipak hoću i neću.

Hoću reagovati na jednu rečenicu, a ne da mi se osporavaju sve one budalaštine – (tipa ko se kome poklanja levo ili desno, gore ili dole, Krleži ili Marku Perkoviću, Titu ili Tuđmanu, Paveliću ili Mihailoviću, Viskoviću ili Matiću, Oliću ili Jergoviću; dosta mi je fioka tipa – u ovoj fioci držim šećer, u onom ormariću brašno, ovde Krležu, onde u fioci Perkovića, a u ovoj onog Milenka koji je legao da spava…) – što ih je napisao uvaženi hrvatski književnik Miljenko Jergović u tekstu Hrvatska desnica ima svog Krležu (Jutarnji list, 22. mart 2003. godine, str. 56).

Naime, u tom tekstu reči se naprosto takmiče koja će biti besmislenija, sudaraju se jedna s drugom, kao neoprezni vozači automobila u gustoj sarajevskoj magli, pak bih, kad bih smeo, taj tekst nazvao zvezdanim dometom silnih budalaština, inače uvaženog hrvatskog književnika.

Ali, ne valja unapred davati konačnu ocenu budući da u tom žanru rečenik, inače uvaženi hrvatski književnik, može napredovati; ili kako bi rekao Sidranov junak iz onoga filma – Svaki dan napredujem u svakom pogledu; te se može zaključiti da će inače uvaženi hrvatski književnik, nadmašiti i sve one brojne besmislenosti iz navedenoga teksta, i mnogih drugih ovde nenavedenih tekstova.

Foto-ilustracija: Profimedia, Wikipedia

Eto, zato ne mogu osporiti ono o čemu inače uvaženi hrvatski književnik, piše, a da ni ne zna o čemu piše; a ne zna jer niti je čitao, niti se raspitivao o onome što su drugi pročitali, nego, eto, javno napisa to o čemu nema pojma i samim tim to o čemu nema pojma postaje svedočanstvo koje treba poštovati. Pa, baš i ne poštujem.

E, sad, da vidimo o kojoj je rečenici reč. Reč je o rečenici u kojoj inače uvaženi hrvatski književnik, razglaba o hrvatskom književniku Mili Budaku, ustaškom zvaničniku i ratnom zločincu, kako ga je označilo ondašnje sudstvo, te ga, kao takvog, oslobodilo ovozemaljskih briga, to jest osudilo na smrt.

Dakle, uvaženi hrvatski književnik Miljenko Jergović piše, čini mi se ironično, ovako: Onih nekoliko maksima (tipa “Ljuta trava na ljutu ranu”, “Srbe na vrbe” i sl.) koje su krasile intelektualnu biografiju ovog neorealističkog pisca bile su izgovorene u nekoliko programatskih govora, ali one Budaka nisu mogle izdignuti na mesto, sasvim hrvatskog Krleže.

Eto, prepisah to i ostadoh živ, pokraj sasvim hrvatskog Krleže.

Foto: sibenik.in

Ali, brate, mili, malo me dirnuo inače uvaženi hrvatski književnik, jer ne navodi autore te dve intelektualne maksime, što su krasile intelektualnu biografiju ovog neorealističkog pisca, a koje su, te vesele intelektualne maksime, izgovorene u nekoliko programatskih govora, pa tako proizlazi da je sam Mile Budak autor tih intelektualnih maksima. A nije.

Ljuta trava na ljutu ranu je narodna poslovica, inspirisana onim miroljubivim biblijskim "Oko za oko, Zub za zub", "Rečenica za rečenicu" itd. Ima naš narod i dobroćudnijih izreka tipa – "Ko tebe kamenom, ti njega hlebom"..., ali takva razmatranja nisu tema ovoga teksta. Prema tome: autor intelektualne maksime "Ljuta trava na ljutu ranu", nije Mile Budak, on se tom narodnom poslovicom poslužio kako bi slikovito rekao da više poštuje biblijsku rečenicu koja poziva na osvetu, nego onu Isusovu miroljubivu o drugom obrazu…

Sa drugom intelektualnom maksimom – kako se metaforički izrazio naš intelektualac, inače uvaženi hrvatski književnik – Srbe na vrbe, nešto je veći greh neznanja, ne samo rečenika o kojem je u ovome tekstu reč, inače uvaženog hrvatskog književnika, nego su mnogi pre njega autorstvo te intelektualne maksime odricali pravome autoru i pripisivali drugome.

I zato, svima koji nisu znali, a i onima koji su znali, pa ćutali kao ja, objavljujem ime i prezime pravog autora intelektualne maksime, koju tako zlobno pripisuju upravo Mili Budaku.

Reč je o Marku Natlačenu, Slovencu i slovenskom klerikalcu. Zapravo, celi je proizvod iz nama naklonjene Slovenije: Slovenac je tekst napisao na slovenskom jeziku i objavio ga 27. jula 1914., kao programski tekst u listu Slovenec.

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Naime, u Sarajevu je ubijen onaj Ferdinand sa suprugom, pa je Carstvo objavilo rat Srbiji. Valjalo je tada u rat privući što više dobrovoljaca. Marko Natlačen složio je tada pesmu kojoj je dao naslov BOJNI GROM ili SRBE OB VRBE. U doba kad je pesma objavljena, Mile Budak se zabavljao pripremama da u ratnim uslovima, kako-tako, proslavi 25. rođendan sa prijateljicama i prijateljima. Pisao jeste, ali, kao što znamo, nije pisao tu vrstu poezije.

"SRBE NA VRBE": Ispred vrtića u Zagrebu pojavila se nalepnica koja poziva na linč Srba (FOTO)

Zato na kraju teksta, pesmu Marka Natlačena objavljujem u izvornom obliku, kao neku vrstu poetske šašave ilustracije ovoj reakciji. Pesmu objavljujem samo zato što držim da će objavljivanje autora prokazati ijoš jednu od brojnih laži, izrečenih i napisanih na račun moje domovine, koje se, upornim ponavljanjem, pretvaraju u istinu, a širenju tih i takvih istina prinosio je i prinosi svojim napisima i rečenik, inače uvaženi hrvatski književnik. I to bi bilo to.

Kad je reč o književnoj vrednosti Mile Budaka, ne bi se moglo reći da sam zaljubljenik u tu vrstu proze. Naprotiv. Možda bih se čak složio sa Mijom Mirkovićem (Mate Balota) (prikaz dela Mile Budaka, pod naslovom BUDAKOVO „OGNJIŠTE“ objavljen u Krležinom Pečatu 1939. godine, broj 3, str. 180-184), koji je svoj tekst završio rečima (koliko se sećam): proza Mile Budaka nekako visi u vazduhu, a seljaci, kao što znamo, žive na zemlji. Nema uzvičnika, a baš bi se lepo izdužio uz kraj ovako domišljato smišljene ocene. Ali, Mijo Mirković nije voleo uzvičnike, pa to valja poštovati.

Foto: eparhija-dalmatinska.hr

Svojevremeno su Cesarec i Krleža, 1919., u jednom redakcijskom Plamenom tekstu pisali o gluposti posvuda oko njih, a naročito o gluposti književnih kritika, posebno sa dr. Dragutina Prohaske, sa kojim su u to doba žestoko polemisali, jasno naglašavajući da ne misle da je dr. Dragutin Prohaska glupan!

Molim, ni ja ne mislim da je Miljenko Jergović glupan, što posebno naglašavam. Ali da znade napisati budalaštine, e, to zaista zna, svaka mu čast. (Ovde sam, sine, jedva izbegao uzvičnik.) Pa mu u tom smislu izričem svoje priglupo poštovanje", prenosi Maxportal.hr.

BOJNI GROM ili SRBE OB VRBE

"Krvava pesma do nebes upije,

Krv Ferdinova je v mes Zofije.

Zvali ste nas dolgo dni na klanja…

Iz dolge vstali smo noči in spanja.

S kanoni vas pozdravimo, vi Srbi,

Dom hladan vam postavimo ob vrbi…

V imenu Božjem pride k vam armada,

Pogledat, kaj se sveti tam z Belgrada.

Očistimo vam sveti križ od praha,

Za nas je bojni grom in piš bez straha.

Nožnicam meč izderemo bliskavi,

Da prestol vam operemo krvavi".

(Telegraf.rs)