Zoran je prvi oglasio početak bombardovanja u Nišu, a posle 77 dana označio i kraj. Između je bilo nešto straha, malo neverice i mnogo ludosti (FOTO)

Penzioner Zoran Stojiljković, bivši službenik Centra za obaeštavanje i uzbunjivanje prvi je obavestio Nišlije o početku bombardovanja.

Preporučujemo

OLIVERA I JULIJA SU SESTRE, ANĐELI KOJI SU NEDUŽNO STRADALI: Ovo je priča koju morate da ZAPAMTITE! (FOTO)

U svojoj prvoj ispovesti za medije Stojiljković posle 18 godina od NATO agresije priča o tomekoliko je strahovao dok je pored aerodroma išao kući, zašto je svom stojadinu napravio "mačije oči", i kako je reagovao kada mu je kolega pročitao depešu i rekao mu da proglasi vazdušnu opasnost:

- Noge su mi se tresle dok sam prilazio uređaju za oglašavanje vazdušne opasnosti, ne od straha, već od neverice. Kroz glavu mi je prolazila samo jedna misao :

- Nije moguće da su u 21. veku vodi rat u Srbiji. Naježio sam se kada se sirena prvi put začula, bilo je tačno 19.58 minuta tog 24. marta 1999. godine - ovako priča Nišlija Zoran Stojiljković, sada penzioner a u vreme rata službenik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje u prvoj ispovesti za medije.

Stojiljković je u Centar za obaveštavanje došao 1977. godine čim je osnovan i najstariji je radnik ove službe.

- Kada sam počinjao posao smatrao sam da ću sirene uključivati samo da bih stanovništvo upozoravo na elementarne nepogode. U ta vremena niko nije pomišljao da bi se na ovim prostorima moglo ponovo ratovati. Zato nikada neću zaboraviti taj trenutak tog 24. marta kada je kolega pročitao depešu i kazao mi : - Idi uključi sirene za vazdušnu opasnost – priseća se Stojiljković početka rata.

Foto: Telegraf

Stojiljković i četvorica njegovih kolega iz Centra su odlazili tek svaki peti dan da bi se okupali.

- Živi smo ljudi, strahovali smo za svoje živote i dok smo bili na poslu i kada smo odlazili kući. Živim u Trupalu, svaki put kada bih išao ka ovom selu morao sam da prođem kraj aerodroma i obližnje kasarne koji su stalno bombardovani. Vozio sam svog "stojadina“ bez svetala, sin mi je napravio "mačje oči“ da bih mogao noću da vozim – priča Stojiljković.

Priznaje da mu je najteže bilo kada bi do njih stigle vesti o žrtvama.

- Imali smo jednog kolegu, za njega stvarno mogu da kažem da je bio pravi heroj tog vremena. Čim bi započelo bombardovanje, sedao bi na bicikl i odlazio na lice mesta da bismo imali informacije iz prve ruke.

Govorili smo mu :

- Čekaj, poginućeš, ali se on nije obazirao na naša upozorenja – priča Stojiljković. Kaže da je i sam umalo poginuo 7. maja kada je na Veliku pijacu bačen kontejner sa bombama.

Foto: Telegraf

- Izašao sam na kratko samo da bih kupio cigarete, tamo sam zatekao i svoju sestričinu. Kada sam se vratio na posao, čuo sam da je to mesto bombardovano, da su ljudi izginuli, uplašio sam se i za svoju sestričinu ali se ispostavilo da je imala sreće – kaže Zoran.

Posle 77 dana dočekao je trenutak koji je sve to vreme priželjkivao.

- Čistom slučajnošću baš sam ja bio dežuran kada je došlo naređenje da se trajno odjavi vazdušna opasnost . Osećao sam se tada kao i kada sam sirenu pustio prvi put, nisam verovao da je svemu kraj - zaključuje svoju ispovest Stojiljković.

Tokom tih 77 dana sirene su se u Nišu oglasile 129 puta, grad je bio pod vazdušnom opasnošću 52 dana, pet sati i 14 minuta. Tokom bombardovanja poginulo je 56 Nišlija a više od 200 je ranjeno.

(D.R.)