Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu: Ispovest koju nikad nećete zaboraviti

Radojko Jovanović, kasnije Rade Drainac je srpski pesnik, predstavnik kosmopolitske struje u srpskoj poeziji, koji spa­da me­đu naj­in­te­re­sant­ni­je po­ja­ve u srp­skoj knji­žev­no­sti iz­me­đu dva svet­ska ra­ta.

Preporučujemo

Malo poznati stihovi srpskog nobelovca: "Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti"

Rođen je u Blacama, u Topličkom kraju 1899. godine u siromašnoj porodici Jovanovića. Na kr­šte­nju je do­bio ime Ra­doj­ko, ko­je je u dva­de­set tre­ćoj go­di­ni, za­jed­no s pre­zi­me­nom Jo­va­no­vić, za­me­ni­o knji­žev­nim – Ra­de Dra­i­nac.

Osnovnu školu je završio u Blacu, a 1911. upisuje gimnaziju u Kruševcu u kojoj  do početka Prvog svetskog rata, završava tri razreda. Godine 1914. već je bio na frontu, sa svojom vojskom, a 1915. povlači se preko Albanije i stiže u San Djovani.

Od 1926. je živeo u Parizu, gde je svirao violinu kao pratnja uz neme filmove. Usled bolesti, Rade Drainac vratio se u Srbiju, gde je nakon mobilizacije učestvovao u borbama oko Užica.

Pod optužbom da je komunista, krajem 1941. hapse ga četnici, ali je pušten na molbu viđenijih Topličana. Od 1942. boravio je u sanatorijumu kod Soko Banje, gde ga je povremeno posećivao Ivo Andrić.

Sa tuberkulozom u poodmaklom stadijumu, vratio se u Beograd, u Državnu opštu bolnicu, gde je umro 1. maja 1943. Kao siromah, sahranjen je o državnom trošku, na Novom groblju, u Beogradu.

JESEN

Hteo bih sve da kažem kao da se rastajem sa svetom:

Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu,

Predajem srce zrelome suncokretu

Što u tamnoj noći gubi svoju senu.

Sa moje stanice skoro će da krene voz;

Na ovoj zemlji, odista ima mnogo šarenih čuda,

Varljivih profeta, lažnih pesnika, prodanih duša.

Uhoda i luda:

Često i najokoreliji grešnik zaželi da sklopi oči

Pod zemljom i travom.

Ja nisam mudrac sa istoka: još manje su moje reči nove: —

Pevam kao što paščad laju…

Ne uzmite za zlo ove reči:

I sam sam život učinio lepšim nego što je bio,

Mene bi mogao samo kuršum za zlikovca da izleči,

Toliko sam se na zemlji razotkrio.

Toliko!

A već ako bi mi sudbina jednom bila milostiva,

Pa kad zaželi da skine moje životne skele,

Nek umrem u jedan suton kad jesen, inače dosadna

I siva,

Liči na pečeno tele.

Poslušajte recitaciju pesme Jesen:

(Telegraf.rs)