Kako je Đura Jakšić dane provodio u kafanama: Oskudica ga je pritiskala, a on je spas nalazio u pisanju

Đura Jakšić je bio srpski pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar, ali zapamćen i kao veliki boem.

Preporučujemo

"Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da"

Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana.

Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život.

Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak.

Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.

TI SI BILA

Ti si bila… tebe sam ljubio!

Tebe nesta… srce mi se para…

Ta sam sebi nesam više mio!

Život mi se u kletvu pretvara…

Tebe nema — srce mi se para.

Nesam znao ljubavi ni zraka.

Al’ Bog reče da zora zarudi:

Svetlost sinu iz crnog oblaka.

»Zlato moje!« — promucaše grudi —

»Sunce jarko, ti mi ljuba budi!

Poljubi me, sunce, zagrli me!«

— A sunce me moje zagrlilo,

I ja sam se zagrlio s njime,

Tu izdahnut’ al’ bi slatko bilo!

A sunce se oko mene svilo.

Ne izdahnut’ — teško j’ izdahnу́će!

Mlađan život — oh, ta sladak mi je!

Za njim čezne srce uzdišuće,

A bez tebe života mi nije. —

Ljubi, zlato, doklen srce bije!…

Tamnim grobom večna ponoć vlada,

U njemu je studeno i nemo!..

Sini, sunce!… Još si cvet i mlada.

Živi, sunce, da se milujemo —

U grobu je studeno i nemo.

(Telegraf.rs)