Slovo ljubve: Naš veliki vladar napisao je ovu prelepu pesmu o miru i ljubavi

Despot Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, sin kneza Lazara rođen je 1377. godine, a pored toga što je važio je za jednog od najboljih vitezova i vojskovođa, njegova književna dela ga čine jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku.

Preporučujemo

Despot Stefan Lazarević se vraća u Beograd: Svečani prenos moštiju vladara koji je od Beograda napravio prestonicu (FOTO)

"Slovo ljubve" Stefana Lazarevića, nastalo je 1409. godine i predstavlja vrsno pesničko delo po neposrednosti, iskazanim osećanjima, lirskim momentima i životu koji je udahnuo pesmi.

Pisano je u prozi, u deset strofa u obliku poslanice sa akrostihom koji sadrži naslov pesme. Kroz istoriju se vodila rasprava kome je pesma posvećena.

Pretpostavljalo se da je reč o nekome njemu bliskom, možda sestri Oliveri koja je bila odvedena u Bajazitov hram, verenici Jeleni koja ga je čekala tri godine, sestriću despotu Đurđu Brankoviću ili bratu Vuku Lazareviću kao poziv za pomirenje.

Pesma o ljubavi, lepoti i razumevanju mogla je biti namenjena bilo kome sa kim treba uspostaviti normalne ljudske porodične odnose.

Slovo ljubve je umetničko delo visoke vrednosti. Motiv za nastanak se može noći u tadašnjim političkim prilikama u Srbiji. Nesloga među vodećim ličnostima, podstaknuta željom za preuzimanjem vlasti, sprečavala je despota u njegovim državničkim i kulturnim planovima.

U ovoj pesmi ne upućuje samo poruku mira, već peva o lepoti iz koje se rađa ljubav, a gde ima ljubavi biće i ljudskog razumevanja.

SLOVO LJUBVE

Stefan despot,

najslađemu i najljubaznijemu,

i od srca moga nerazdvojnome,

i mnogo, dvostruko željenome,

i u premudrosti obilnome,

carstva mojega iskrenome,

(ime rekavši),

u Gospodu ljubazan celiv,

ujedno i milosti naše,

neoskudno darovanje.

Leto i proleće Gospod sazda,

kao što i psalmopevac reče,

i u njima krasote mnoge:

pticama brzo, veselja brzo preletanje,

i gorama vrhove,

i lugovima prostranstva,

i poljima širine;

i vazduha tananog

divnim nekim talasima brujanje:

i zemaljske daronose

od mirisnih cvetova, i travnosne;

ali i same čovekove prirode

obnavljanje i veselost

dostojno ko da iskaže?

Ovo sve, ipak,

i druga čudna dela Božja,

koja ni oštrovidni um

sagledati ne može,

ljubav prevazilazi.

I nije čudo,

jer Bog je ljubav,

kao što reče Jovan sin gromov.

Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.

Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:

"Iziđimo u polje".

Oštro nekako i bistrotečno

ljubavi je delo,

vrlinu svaku prevazilazi.

Ljubav David lepo ukrašava,

rekavši: "Kao miro na glavu,

što silazi na bradu Aronovu,

i kao rosa aermonska,

što na gore silazi Sionske".

Uzljubite ljubav,

mladići i devojke,

za ljubav prikladni;

ali pravo i nezazorno,

da mladićstvo i devstvo ne povredite,

kojim se priroda naša

Božanskoj prisajedinjuje,

da Božanstvo ne uznegoduje.

Jer apostol reče:

"Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,

Kojim se zapečatiste

javno u krštenju".

Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,

bilo telom ili duhom,

no da li gore, da li reke

razdvojiše nas,

David da reče: "Gore Gelvujske,

da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,

jer ne sačuvaste Saula,

ni Jonatana"!

O bezloblja Davidova,

čujte, carevi, čujte!

Saula li oplakuješ, nađeni?

Jer nađoh, reče Bog,

čoveka po srcu mome.

Vetrovi da se s rekama sukobe,

i da isuše,

kao za Mojsija more,

kao za Isusa sudije,

ćivota radi Jordan.

Eda bi se opet sastavili,

i videli se opet,

ljubavlju se opet sjedinili

u samom Hristu Bogu našem,

Kome slava sa Ocem

i sa Svetim Duhom

u beskrajne vekove,

AMIN.

(Telegraf.rs)