Evo kako se danas oseća Sofija, najhrabrija devojčica u Srbiji: Njeno stanje se poboljšava, ali borba i dalje traje!

Sofija Nikolić koja se nedavno vratila iz Pariza posle teških operacija uspešno se oporavlja kod kuće. Okružena mamom, tatom, bakom i drugarima iz parkića Sofi se svom snagom trudi da živi život svojih vršnjaka.

Preporučujemo

Najhrabrija devojčica u Srbiji uspela je NEMOGUĆE: Sofija je prvu operaciju imala sa samo 4 nedelje!

- Svakog jutra budi nas jedna tršavica koja počinje dan osmehom i virenjem iz krevetića. Sledi jutarnja rutina. Hrani se, nažalost, preko gastrostome, ali iz jutra u jutro pomeramo granice zalogajima na usta - rekla je za "Blic" Bojana Milatović Nikolić, majka malene Sofije, velikog borca iz Beograda.

Posle brojnih operacija, stresova i neizesnosti, jednoioigodišnja devojčica malim, ali za nju značajnim koracima grabi ka životnoj pobedi.

- Predivan je osećaj biti kod kuće. Nismo okruženi aparatima, ne bude nas alarmi, plač majki koje tokom noći dožive tragediju. Pitanja koji će lekovi biti danas uključeni, koji sedativi, koji paralitici isključeni. Ne budi nas tuga, već Sofijin osmeh - priča Sofijina mama.

Ako Sofija dnevno pojede pet ili šest kašičica na usta, za hrabru mamu velika je sreća.

- Posle doručka, tršavica hitro ode do svoje sobe i pokazuje da hoće kapu i jaknu kako bi otišli u parkić. Ljuljamo se, klackamo, vozimo konjića. Ponekad roditeljima objasnimo šta je kanila, zašto je nosi i da to nije bolest. I ljudi prihvataju, a nevina i neiskvarena deca još više - iskrena je Bojana.

Mališani iz Sofijinog kraja uče je da vozi "guralicu", da crta krugove i gazi po njima.

- Iskoristimo momenat kad neko dete jede, kako bi ona to gledala, pa pokušamo kašičicu - dve da joj tada damo. Pije vodu iz svoje male šoljice. I čini mi se, svaki gutljaj koji čujem je kao da mi sto leptirića prolazi kroz grlo, Pre ručka igramo se sa Medom koji peva. Igra uz melodije koje već napamet zna. Crtamo na tabli, učimo tačke, crte, slova. Jedan sat popodne "želi samo za sebe", tada gleda crtaće i aktivno pokazuje gde su glava, ramena, stopala, kolena - ponosna je majka.

Popodne je rezervisano za vežbu hranjenja na usta pa dobija kašičicu hrane kako bi razvijala i vežbala gutanje.

- Tokom celog popodneva dajemo joj po kašičicu bilo čega, jer je sada od krucijalne važnosti da razvije akt gutanja. Često ne ide glatko. Odbija sve. Tada vam se mota po glavi da, ako ne razvija grlo, larinks će se zatvoriti, počnem da plačem pa stanem i kažem "ok, jači smo od današnjeg dana", biće bolje sutra - dodaje ova majka koja se nijednog trenutka ne predaje.

Baš kao i svi njeni vršnjaci i ona voli da svira pokoji instrument. Sa bakom svira gitaru, sa tatom igra "kad si srećan", sa mamom od plastelina pravi sunce. 

- Do večeri, dok sama ne ode do kupatila da bi nam pokazala da je vreme kupanja. Pre spavanja pričamo o zvončici na zidu , o leptirićima koje ona pušta i o zvezdicama na plafonu. Pomeramo granice i uživamo sa našom zvezdom, uprkos strepnjama, razmišljanjima, koje svako od nas čuva za momenat kad ona zaspi. Ona to ne sme da oseti. Jer ona pleni i nikada neće osetiti naše strepnje - zaključuje Bojana.

(Telegraf.rs)