Pesma za moj 27. rođendan: Ove reči napisao je Branko, a ubrzo je pronađen mrtav

Branko Miljković bio je jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Pored poezije, Branko Miljković pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Preporučujemo

Opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom: Reči Šarla Bodlera i dan-danas odzvanjaju (FOTO)

Rođen je u Nišu 29. januara 1934. godine. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1957. godine. Još kao student pripadao je grupi neosimbolista, a ubrzo po dolasku stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem.

U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas izaziva mnoge kontroverze, budući da mnogi nisu verovali u to da je izvršio samoubistvo.

Ovu pesmu on je napisao nekoliko meseci pred smrt:

PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,

u dve noći bio zaljubljen noću,

dok jug i sever u istome plodu

sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!

I grom je pripitomljen pevao u staklu.

Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,

a poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;

Ja bih se želeo na strani zla tući;

Pa ipak, po milosti istorije,

povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,

zaljubljene u sve što peva i škodi.

Dok mi zvezde kolena ne nažulje

moliću se pobožnoj vodi.

(Telegraf.rs)