Ispovest Bojane (21) koja je pobedila tumor, a davali su joj 1 ODSTO ŠANSE da preživi: Imala sam osećaj da polako nestajem (FOTO)

- Bio je mart 2008. godine kada sam na školskom času primetila smetnje na oku. Odmah sam otišla na pregled na kojem nije uvrđen nikakav problem osim male upale sinusa. Nakon dva meseca, otišla sam na kontrolu i tada je doktorka rekla mojoj majci da nije nešto u redu - rekla je Podgoričanka Bojana Krstović (21) kojoj je sa 13 godina dijagnostifikovan tumor na mozgu.

Preporučujemo

Zašto se u Srbiji umire od raka grlića materice kada postoji vakcina koja to može da izleči?

Period koji je usledio posle postavljanja dijagnoze doneo je mnogo suza, strahova i neizvesnosti. Došla je u Beograd na Institut za majku i dete gde se i suočila sa dijagnozom.

- Gledam sve oko sebe i nijedan osmeh ne mogu da izmamim. Kao da sam u nekom animiranom filmu. Oko mene kao da su žive lutke, koje nekim čudom govore, neke sede u kolicima, a neke kao da hoće da krenu ka meni. Oni liče na duhove, nemaju kosu, trepavice i jedva se kreću. Šta ću ja ovde? Shvatila sam da sam rođena da budem dio tih "lutki", bez kose i trepavica. Pomišljala sam da moja rodbina i porodica neće hteti ni da se poigraju sa mnom i da bratu više neću biti zanimljiva jer shvatam da ću da ličim na robota - priseća se Bojana najtežih trenutaka.

Lekarske prognoze nisu bile dobre. Davali su joj jedan odsto nade za život. Hemioterapija i ostali tretmani veoma su teški za podnošenje, a većini, prema Bojaninim rečima i iskustvu, najteže pada gubitak kose.

- Nakon saznanja da se zbog terapije od koje opada kosa moram ošišati, odmah sam pomislila da se više niko neće okrenuti prema meni i da kosa neće porasti do polumature. Sa svakim odsečenim pramenom imala sam osećaj kao da nestaje jedan po jedan deo mene. Uskoro je uslijedio i "hladan tuš" u školi u vidu čudnih komentara i upornih pogleda. Došao je i trenutak koga sam se plašila. Dok sam u holu škole stajala dečak u prolazu mi je skinuo maramu sa glave i tada sam osetila sram i bespomoćnost zajedno - priča Bojana sa osmehom, jer kaže da sada zna koliko su to bile nevažne stvari.

Ona je danas aktivna članica udruženja Feniks koje okuplja roditelje dece obolele od raka i daje doprinos stalnom pričom o značaju pozitivnog stava i razmišljanja o pozitivnom ishodu.

Prema njenim rečima, važno je stalno govoriti o tome da statistika ide u prilog dece koja su obolela. Ona kaže da su deca čudesna i da se mnogo bolje nose sa bolešću nego odrasli.

- Od mog lečenja prošlo je osam godina i dobro se osećam. Vodim se time da u životu treba uživati, a ne strahovati. Sada završavam fakultet, zaposlena sam i uživam u svakom danu kao da je poslednji - ispričala je za MNE magazin ova hrabra devojka.

Posebno naglašava značaj roditeljskog pozitivnog stava ako se nađu u ovakvoj situaciji sa detetom.

- Porodica je najvažnija u procesu lečenja i izlečenja. Pozitivan stav i verovanje su pomogli meni i mojoj porodici da iz te strašne priče izađemo kao pobednici - poručila je na kraju.

(Telegraf.rs/MNEmagazin)