Aleksa Šantić: Otkako sam bolje upoznao ovaj pošteni srpski narod u Nevesinju, verujem u vaskrs domovine!

Na današnji dan 1924. godine umro je veliki pesnik Aleksa Šantić. Njegovi stihovi i danas, 93 godina kasnije bude emocije i sećanja, posebno u Nevesinju i Mostaru.

Preporučujemo

Šantićeva Emina ponovo na Starom mostu u Mostaru: Otpevali slavnu pesmu i RASPAMETILI region (VIDEO)

(VIDEO) Ovo je praunuka EMINE, najlepše žene na Balkanu o kojoj je pevao ALEKSA ŠANTIĆ!

Šantić je u Nevesinju uvek bio voljen i cenjen. I on se fino osećao i u tom gradu je nalazio posebnu inspiraciju za svoja pesnička dela. O tome ima dosta dokumenata, ali mi najradije citiramo njegovo pismo upućeno Marku Caru u Herceg Novi 1904. godine čiji sadržaj najbolje otkriva šta je Šantić mislio o Nevesinjcima, piše Moja Hercegovina.

Pismo Marku Caru u Herceg Novi 1904. godine:

- Tvoje me pismo zateklo, evo, u Nevesinju gde se bavim ima već tri sedmice. U ovom lepom srpskom kraju, gde su mi uvek počivale želje, ugodno se osećam. Narod je krasan, razborit i pošten, pun svetih ideala, pun vere u budućnost, pun istrajnosti pokraj svih nevolja i zlih godina koje ga glađu more. Od kako sam bolje upoznao ovaj pošteni, iskreni, srpski narod u Nevesinju, ja sam se utešio i verujem još u vaskrs domovine.

Šantić je i autor himne “Vrela krvca” nevesinjskog Pjevačkog društva “Zastava”.

Foto: Wikipedia/Materialscientist

U Nevesinje bi najčešće dolazio negde po Gospojini. Zadržao bi se deset do mesec dana, zavisno od vremena obaveza i raspoloženja. Odevao se gospodski i svi su ga u Nevesinju, pored njegove izrazite muške lepote, prepoznavali po crnom odelu i leptir mašni, slamnatom šeširu, a sa crnim štapom u desnoj ruci.

Foto: Profimedia

Aleksa se uvek opredeljivao za fijaker. Dremuckao je u njemu, utonuo u misli, poluzatvorenih očiju osmatrao je okolna brda, zadivljen čudesnom lepotom Nevesinjskog polja.

Šantić se divio nevesinjskom seljaku, njegovoj urođenoj inteligenciji, dostojanstvu, držanju do časti, lepoti govora i smislu za sadržajan i zanimljiv razgovor.

U takvom nevesinjskom okruženju trezvenih, slobodarski upravljenih, dostojanstvenih ljudi "od kojih je svaki drugi potencijalni pripovedač“ Šantić je crpio teme za svoje mnogobrojne rodoljubive i socijalne pesme. U razgovoru sa seljacima, koje bi zaticao u svojim dugim predvečernjim šetnjama okolinom Čaršije, naš pesnik je znao da oslušne i doživi njihovu radost i muku.

Oduševljavao se takvim čovekom, koji je ovde za razliku od grada, bio otelotvorenje srpstva, srpskog mita i srpske legende.

Najčešće je, ipak Aleksa, pred kućom u Bojištima sedeo pod staromodnom i slikovitom hladovinom. Tu je napisao neke od svojih najepših pesama.

U nevesinjskom hotelu Aleksa dočekivan je kao najdraži gost.

Foto: Siniša Žerajić

Navikao na gradsku hranu i poslugu Aleksa je tačno u podne kretao iz Bojišta prema Nevesinju u tadašnji Peškin hotel gde je dočekivan kao najdraži gost. Kuharice i posluga su se takmičili ko će mu učiniti lepši ugođaj. Uz obaveznu blatinu, umeren u svemu, sa ručka bi išao u dugu šetnju, lagano i zamišljeno.

U razgovoru sa ljudima crpeo je teme iz istorije, pogotovo one rodoljubive.

Nedeljom bi i praznikom fijakerom dolazio na svetu liturgiju u nevesinjsku crkvu koja je za ta vremena imala lep i fino uređen oltar i ikonostas. Praćen je pogledima nevesinjskih madona o kojima je imao lepo mišljenje. Otpozdravljao im je skidanjem šešira i pružanjem ruke u beloj rukavici.

Printskrin: YouTube/INPUT doo (jasastyle)

U Bojišta je dolazio svež, ali uvek zamišljen. Kada ga zadugo ne bi bilo, ljudi su dolazili do te kuće i raspitivali se gde je i kako je, da mu se nije nešto dogodilo i kada će najzad doći.

Šantić je uvek bio pesnik i vođa. Njegova poezija nije imala drugih ambicija nego da bude topla reč, da zagreje srca i da ih učini sposobnim da osete dobro i lepo.

(Telegraf.rs / mojahercegovina.com)