Bila sam na liniji razgraničenja tokom rata u Bosni, liniji koja još boli: Nekada uništena staza postala je bajka. Taksista mi je rekao da... (FOTO)

Za mene je uvek postojalo samo jedno Sarajevo, otkad sam prvi put kročila na njegovo tlo 2009. godine, iako je ono podeljeno još 1995. godine Dejtonskim sporazumom.

Preporučujemo

PISMO OGORČENOG SARAJLIJE UZDRMALO BALKAN: Njemu je dosta ratova, nacionalizama, laži i obećanja

Uvek sam nekako više vremena provodila na teritoriji "bosanskog" Sarajeva, jer je tu Baščaršija, Miljacka i veći deo kulturnog života grada, dok sam Istočno Sarajevo posećivala sporadično, uglavnom jer autobus pristaje baš u ovaj deo grada.

Foto Telegraf

Kad god bih kroz planine i brda ugledala svetla grada u mene bi se uselio blagi bol u grudima i neka čudna tuga koja lebdi u vazduhu oko Sarajeva, a koji bi me paradoksalno uvek ponovo vukli ka ovom gradu kao magnet. I uvek sam se ponovo vraćala. Zbog tuge, zbog raje, zbog pite ispod sača, zbog ćevapa u "Mrkvi", zbog moje čajdžinice "Džirlo", mog druga Asima, gužve na Baščaršiji, uporne magle, fasada izrešetanih mecima, zbog minareta i crkava, zbog smeha Sarajlija i svega onoga što neprevaziđeno gostoprimstvo ovog grada nosi sa sobom, uprkos "sarajevskim ružama", tablama i spomenicima umrlih tokom rata.

Foto Telegraf

Sredinom januara želela sam da vidim kako Sarajevo izgleda pod snegom, takvog ga još nikad nisam videla. Nisu me zaustavila ni upozorenja o zagađenom vazduhu, zavejanim putevima i velikim minusima. Obišla sam sve svoje omiljene tačke, ali ovoga puta popela se i na Trebević, čuvenu planinu jugoistočno od Sarajeva, koja se nalazi negde na sredini između Sarajeva i Istočnog Sarajeva, kao svojevrsna linija razgraničenja.

Već u taksiju, vozač se požalio da će zbog nas morati da skida tablu sa krova auta, jer ćemo ući u Republiku Srpsku, gde po zakonu ne sme da vozi. Objasnio nam je da isti problem imaju i taksisti sa "druge strane" i sa osmehom dodao da su pravila tu da se krše zarad "opšteg dobra".

Foto Telegraf

I stvarno je bilo dobro. Bilo je predivno. Iako smo na putu do vrha zapali u veliku saobrajanu gužvu jer je put bio zavejan, a mene su čak udarila kola. Pešačeći sredinom ulice, jedan Sarajlija rekao je "bujrum ajd' sa nama" i odvezao nas do vrha. Ništa nije moglo da mi pokvari utisak da se nalazim na najlepšoj planini na kojoj sam ikad bila, gde je svaki prizor bio ledeno bajkovit.

Foto Telegraf

Ne sećam se kada sam poslednji put videla toliko dece koje se sankaju i odraslih koji su bar na kratko postali deca. I sama sam bila toliko uzbuđenja i opijena da sam skakala po snegu i blenula u drveće kao luda. Ljudi raznih balkanskih dijalekata smejali su se i družili, padali i klizali se po snegu. Bezbrižnost je bilo srednje ime Trebevića tog dana. U Beogradu toga odavno nema. U Beogradu odavno nema mesta gde deca mogu da se sankaju, jer zelenilo u mom gradu jedu poslovne zgrade.

Foto: Telegraf

Zbog idealne konfiguracije terena na Trebeviću je svojevremeno izgrađena kombinovana staza za bob i sankanje, i tu su održana takmičenja u ovim disciplinama za vreme XIV Zimskih olimpijskih igara 1984. godine i takmičenja u sklopu Svetskog kupa sve do 1991. godine. Htela sam da vidim to konstrukcijsko čudo, ali i vidikovac, odakle se Sarajevo vidi kao na dlanu.

Foto: Telegraf

Bob staza je oštećena tokom opsade Sarajeva, kada je korišćena kao artiljerijski položaj od strane Vojske Republike Srpske, jer je bila na liniji razgraničenja vojske Republike Srpske i Armije BiH. Nakon rata ovaj deo Trebevića kao i sama bob staza pripali su teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine, dok je ostali, veći, deo pripao Republici Srpskoj. Sada je bob staza u potpunosti uništena i čeka obnovu, baš kao i čuvena trebevićka žičara, kojom se nekada za 12 minuta moglo stići do centra grada.

Foto: Telegraf

U želji da upijem što više mogu sa ove planine, sa Trebevića sam u Sarajevo sišla peške, pešačeći po snegu skoro 10 kilometara, uskim puteljcima i strmim mahalama, gledajući na oronule i porušene kuće, svojevrsne spomenike stradanja, koji u ovim zabitima još uvek nisu došli na red da budu obnovljeni.

Foto: Telegraf

Raduje to što se, uprkos dnevno-političkim trvenjima, obnavljaju odnosi između Sarajlija i Beograđana. Lično me je nakon ovog iskustva Sarajevo još više vezalo uz sebe, najviše zbog svog ponosa, upornosti i prkosne moći regeneracije, smejući se veselo i radujući se našem narednom susretu.

(Gordana Ćosić)