Balkan ispraća 2016. godinu i strepi od 2017: Pitali smo porodice iz država bivše Juge kako zaista žive i slave (FOTO)

U vremenima kada su repovi građanskih ratova na našim prostorima dobrano potkresani a nezavisnosti država na Balkanu dostigle dvoj maksimum, sve je više onih koji potajno žale za naizgled bezbrižnim vremenima jedinstvene Jugoslavije, dok se istovremeno svako malo potpiruje žar nejednakosti i kopaju stare ratne rane.

TRESE NAS JUGONOSTALGIJA: Evo ko i zašto pati za SFRJ! (VIDEO)

Od raspada Jugoslavije je prošlo 26 dugih godina, a nešto manje od građanskih ratova koji su devedesetih rasturili i poslednji pedalj jedinstva zemalja istočnog Balkana. U tim zemljama sada žive oni koji su ratove preživeli, kao i njihovi potomci u vidu novih generacija i vesnika nekih novih budućnosti.

Telegraf.rs razgovarao je sa tim ljudima, a u ovom tekstu prenosimo njihove priče, razmišljanja o kvalitetu života i neka sećanja na vremena jedinstva, koja nekima nedostaju, a nekima i ne.

"Jugoslavija je nestala, a Bosna je izgubljena zemlja"

Svakako najveća stradanja rokom ratova devedesetih pretrpela je sadašnja Federacija Bosne i Hercegovine, i njen administrativni centar, Sarajevo. U njemu sada sa porodicom živi i radi Vitomir Mitrić, filmski i pozorišni reditelj, koji svoju priču počinje pomalo pesimističnim stavom da "na globalnom nivou, život gubi smisao", te da se taj smisao može sačuvati jedino individualnošću.

- Život treba živjeti, ali on nam uvijek i ne uzvrati ono što očekujemo. Danas je vrlo teško odvojiti život od posla kojim se bavite. Ustvari posao koji radite diktira vam i sam sadržaj života. Umjetnici kad zagrizu rade strasno, ali ne smiju pristati, služiti. Ja sam zadovoljan postignutim, a kroz taj uspjeh i životom u 2016 godini. Svaka godina nosi neku svoju posebnost i trenutke za pamćenje. Globalno gledanje na život je nemoguće, u tom globalnom život gubi smisao, narod identitet, a čovjek individualnost - rekao je on.

Facebook/ privatna arhiva

Na pitanje šta onda on i njegovi sunarodnici mogu očekivati od naredne godine, Vitomir odgovara da "bi bolje bilo prespavati ove godine".

- Ako bi razmišljali o onom što nam plasiraju mediji, kroz ono što nam nude svjetski moćnici, bolje bi bilo prespavati ove godine. Godine ratova, stradanja, katastrofa. Najveća dostignuća u nauci i tehnici koriste se u negativne svrhe. Šta znače prava građana, ona su tu deklarativno, dok je u stvarnosti borba za život i opstanak. Odgovor na ovo pitanje nalazi se u ovoj tezi, ako ćeš služiti, sve ćeš imati.

Po njegovom mišljenju, vraćati se na staro uređenje i Jugoslaviju i praviti poređenja sa današnjim vremenom, vrlo je nezahvalno, jer "promjene su bile neophodne, ali nismo ih zamišljali baš ovako. Jugoslavija je nestala, a Bosna je izgubljena zemlja".

Stoga jedino što prosečnom čoveku ostaje je porodica kao osnov svemu. Vitomir u čuvanju porodičnih vrednosti vidi "veličinu i snagu obilježavanja praznika i svečanosti".

- Svi praznici trebaju da imaju dimenziju i veličinu koja im pripada. Duhovni praznici – duhovnu, a ostali zabavnu i karakter zadovoljstva. Nije puno potrebno da čovjek uživa u onom što voli, ako ga okružuje porodica i iskreni prijatelji. Ispunjeni ljudi su i srećni, a ja sam uz to i ostvaren u životu i poslu koji radim, u porodici sa suprugom, sinom, kćerkom i petoro unučadi i ako u različitim zemljama, kao da smo skupa - jasan je on.

"Što južnije to tužnije" U Makedoniji ljudi bez posla, kao da nemaju budućnost

Makedonska porodica Stojadinović, majka, otac i ćerka, naizgled srećno žive u Velesu. Naizgled srećno, jer u ovoj najjužnijoj članici bivše Juge vlada nezaposlenost, nestabilna politička i još nestabilnija ekonomska situacija.

Mama Stojanka kaže da je za njenih 70 godina, 2016. bila najgora godina ikad, jer njena visokoobrazovana deca ne mogu da nađu posao, institucije su u haosu, pa od naredne godine očekuje jedino da se u Makedoniji uspostavi vlast, kako bi država mogla da funkcioniše i svojim građanima obezbedi barem ono osnovno.

Sa njom se slaže i njena ćerka Sonja, kolumnistkinja i aktivista, koja dodaje da su u 2016. nemiri u državi kulminirali, te da se jedino upornom borbom sa sistemom mogu obezbediti neka prava.

Facebook/ privatna arhiva

- Globalno 2016 je godina rata u celom svetu, godina borbi za bolje sutra na svim poljima. Masovno iseljavanje je počelo da bude vidljivo čak i na ulicama svakog grada u Makedoniji, posebno u istočnom delu zemlje. Perspektive nema, zapošljavanje ide isključivo preko partijske knjižice, zbog čega mladi beže u inostranstvo i nikada se više ne vraćaju - kaže Sonja, inače nezaposlen magistar političkih nauka.

Prema rečima Stojanke 10 % stanovnika Makedonije živi dobro, 20% prosečno, a njih 70% gladuje i nema standardne uslove za normalan život. Sanja dodaje:

- U Makedoniji poslednjih 10 godina postoje samo prava biznismena i partijskih članova. Socijalna zaštita se svodi na to da se isplaćuje samo socijalni dodatak onima koji su podneli partijsku knjižicu na uvid, dok ljudi na Fejsbuku sakupljaju pare za bolesnu decu i siromašne porodice.

Ovoj porodici za razliku od primera iz Bosne, Jugoslavija, njene vrednosti i privilegije itekako nedostaju.

- U Socijalističkoj Jugoslaviji fabrike, industrija, zemljoradnja, sve je radilo punom parom, i svako je imao šansu da radi prema obrazovanju. Školstvo i zdravstvo bili su besplatni, pravni sistem definisan, prava radnika zagarantovana. Imali smo sigurnost i mogli smo da putujemo. Ukratko, mi smo onda bili ponosni Jugosloveni za koje je znao ceo svet, a danas sam doživela da me u Češkoj pitaju a gde je ta Makedonija? - seća se Stojanka.

Zbog celokupne situacije, ova, u mnogo čemu prosečna makedonska porodica praznike slavi skromno, toliko samo da ih obeleže, jer, kako kažu, "praznici su izgubili značenje sa porastom siromaštva".

Od Triglava do Dolenjske, stabilno, al uvek može bolje

U Sloveniji nam svoj život otvara Zdenko Frangez, ljubitelj fotografije, za koga 2016. nije bila ni toliko loša ali ni najbolja godina. On u svojoj porodici pokušava sačuvati optimizam, ma koliko turbuletno u zemlji ponekad izgledalo.

- Kad zanemarimo zdravlje ostaje opča sigurnost i novci naravno. Što se tiče novaca, nije se nešto ni jako promijenilo, jer ja i supruga radimo u javniom sektoru. Plate so nizke ali bi moglo i gore, živi se, pokušava se ostati optimist mada trenutna politika ne pokazuje razumijevanja za pogoršavanja u javnom sektoru. Bome nemamo ni neku perspektivu, jer na ponovnim izborima bi verovatno dobila SDS a to je tek nov ekser u našu kolektivnu raku - jasan je on.

Ratovi, mešanje velikih svetskih sila u živote malih naroda, ali i pomor muzičkih i umetničkih legendi za Zdenka su lajtmotivi koji obeležavaju proteklu godinu. On 2017. dočekuje spreman da situacija na žalost može biti samo gora. Iako nama koji na Evropsku uniju gledamo kao na spas od bede deluje da Slovenci žive najbolje od svih jugoslovenskih naroda, Zdenko ruši predrasude i odgovara:

Facebook/ privatna arhiva

- Ako me je nešto život naučio je to, da uvek može biti i gore pa ako nije onda ni nije tako loše. Možda optimistično očekujem jedino da konačno narodu pukne onaj zadnji živac i da krene u neku novu revolucijo posle koje če trend krenuti ponovno prema pravima radnika pred pravima vlasnika kapitala. Tu bez krvi neče iči. A plašim se da je naš narod sada več suviše dobro naučen da još uvek ima šta izgubiti i dok svi ne crknemo od gladi i rada neče biti ništa. Na krato...nema veče sramote nego da ljudi koji rade puno radnjo vreme nemaju dovoljno vosoke plate da bi s tim preživeli. I to da kod nas vojnici stoje u redu na crvenom krstu nije fama, to je istina - otriva on.

Zdenko godine života u Jugoslaviji opisuje kao godine kada "smo imali više nekih stvari koje ne možeš uvek izraziti novcima".

- Bio sam mlad, nisam osetio komunistički teror i diktaturu koju mi sada opisuju naši političari. Nisam nikada voleo komuniste ali ni crkvu. Negovale su se vrednosti koje se nisu iskazivale novcima, niko se nije nadmetao ima li bolji telefon i bilo je to neko mnogo manje komplicirano doba. Načelno sam bio za odcepljenje u nekom obliku pre što su nas domobrani iz Argentine počeli učiti da mi Slovenci več 1000 godina sanjamo o svojoj državi. Možda sam glup ali to nisam do tada znao a ni niko od mojih. Globalno o Jugi...mogli smo se razparcelirati pametnije i bezbolnije - priznaje on.

Stoga i njemu ostaje porodica kao stub za koji su prikačene sve vrednosti koje godinama gaje, ali priznaje da su tokom praznika svi zajedno, ali tako da ne guše jedni druge.

Crna Gora živi tokom leta, kada dođe zima, spasavaj se ko može

Jelena Beharović je Beograđanka koja se udala u Crnoj Gori gde je u Baru sa porodicom ostala da živi i radi. Ovo "radi" je ključna reč, jer po njenom mišljenju ako u ovoj najmanjoj jugoslovenskoj republici očeš da preživiš, moraš da radiš najmanje dva posla.

- S obzirom da i suprug i ja radimo po dva posla, od kojih je jedan privatni, apsolutno smo nezadovoljni ishodom. Imamo dovoljno da se potkrpimo za mesec dana i obezbedimo osnovno što se tiče dece, sve drugo je neizvodljivo. Mada moram priznati da smo mi među onima koji super žive, dok je većina države u bedi. Uslovi koje pružaju poslodavci su jezivi, bez dana odmora, redovnih primanja, dok je prekovremeni rad redovna pojava i to neplaćena.

Facebook/ privatna arhiva

Jelena priznaje da je u Crnoj Gori "totalni fijasko" što se tiče opštih uslova života.

- Gotovo je nemoguće lečiti se o državnom trošku, već svi idu kod privatnika jer državne ustanove nemaju mogućnost i uslove za većinu bolesnika. Što se tiče 2016. godine globalno gora je od predhodne, apsolutno u svakom segmentu, ništa nije poboljšano u odnosu na prethodni period, naprotiv dažbine poskupljuju, kao i potrošačka korpa, dok kupovna moć opada - otkriva ona sumornu svtarnost na obali Jadranai dodaje:

- U zimskom periodu gotovo je nemoguće pronaći posao, pa ljudi tokom zimskih meseci bukvalno žive na ivici siromaštva. Od 2017. stoga ne očekujem apsolutni ništa, jer ipak je Crna Gora država u kojoj se decenijama ništa ne menja, konstantno u regresiji, pa tako ni ova neće biti bolja.

Jelena za Telegraf.rs otkriva da u Crnoj Gori ni elementarna ljudska prava nisu zagarantovana.

- Prava građana bi svuda trebalo da budu zagarantovana, međutim u ovom našem demokratskom društvu, jedino pravo koje ostvarujem je da dišem, drugo sve pada u vodu. Pravo ravnopravnosti ne postoji, pravo na slobodno opredeljenje bilo u političkom, verskon ili bilo kojem drugom smislu takođe nije zagarantovano, jer izneti svoje mišljenje je rizično ako želiš da zadržiš posao. Generalno mislim da bi se svi rado vratili Jugi i tim nekim vrednostima i sigurnostima koje su tada imali - zaključuje Jelena, koja napominje da će ove godine praznike obeležiti skromnije nego prethodnih.

"Lijepa njihova" a za građane "spasavaj se ko može"

U Hrvatskoj idemo do Rijeke i razgovaramo sa Žanom Kadrić, mladom fitnes instruktorkom. Ona priznaje da se ne seća života u Jugoslaviji, ali napominje da je danas u Hrvatskoj stanje takvo da je " najbolje ako misliš kao većina i mnogo se ne ističeš".

- Ja sam 2016. provela po bolnicama jer sam imala povrede koje sam morala sanirati. Stoga sam shvatila do koje mijere hrvatsko zdravstvo ne funkcionira, ili funcionira ako imaš neku dobru vezu. Ljudi u čekaonicama su sumorni, ni jednu pozitivnu priču nisam mogla čuti, svugdje je depresija.

Facebook/ privatna arhiva

Ona za Telegraf.rs otkriva da u Hrvatskoj ako iko može da promeni stvari na bolje to su mladi ljudi, ali da su se oni uglavnom "odmetnuli od sistema, jer svako gleda da se spasi kako može".

- Mladi uglavnom rade na crno, i to po nekoliko poslova. Ja lično ne želim biti dio ovog sistema te nigdje nisam prijavljena, a tako je i sa većinom mojih frendova. Ne gledam vijesti i ne interesira me politika, i jedino tako uspijevam biti normalna. Ima dosta ljudi koji su krenuli svoj biznis i rade solo. Tako jedino možeš preživjeti - jasna je ona.

U kratko, objasnila nam je da za sada slavi jedino svoj godišnji odmor, kada sa dečkom negde otputuje, i poručila da se od ulaska Hrvatske u Evropsku uniju u zemlji ništa značajnije nije promenilo, da prosečan građanin ne živi bolje, ali da vlasti uporno pokušavaju sliku u ovoj republici predstaviti boljom i svetlijom nego što zaista jeste.

U Srbiji slavlje i veselje, iako se nema za sve što se želi

Porodica Jovanović živi u Beogradu i otvorila nam je vrata svoj doma na Karaburmi. Stan je njihov a njhovi su i dugovi za komunalije, koje nemaju odakle da plate.

- Na televiziji nam prete izvršiteljima, a ja se pitam kako da platim račune kada ni ja ni muž ne radimo. Oboje smo još uvek mladi za penziju ali isuviše stari da bi nas neko zaposlio. Izdržavaju nas sin i ćerka, ali i oni deca imaju svoje živote. Krpimo kraj sa krajem bukvalno i srećni smo ako imamo za hranu - priča Bojana Jovanović.

Facebook/ privatna arhiva

- Nadala sam se da ću 2017. godine dobiti penziju, ali su produžili rok za još šest meseci, tako da unapred znam da ćemo i naredne godine grcati. Šta da vam pričam kada se radujem toj penziji od dvadesetak hiljada dinara. Bukvalno ne poznajem osobu koja mnogo zarađuje i koja putuje, možda mlađe generacije, i uopšte mi nije jasno kako onda državni prosek plata može biti oko 400 evra! - ljuta je Bojana.

O stanju u našoj državi svakako najviše znamo, ali je pored svih sitnih razlika u kvalitetu života ljudi u Srbiji ipak najvažnije ono što nas spaja i čini nas jedinstvenim - pozitivan duh i urođena potreba za veseljem i šalom. Ni porodica Jovanović u tome nije drugačija od većine.

- Poznajem zaista puno ljudi i šta nam drugo preostaje nego da se šalimo na svoj račun. Pa setite se bombardovanja i koncerata, setite se prkosnih demonstracija. Ja sam ponosna što i pored svega sa čime se u Srbiji svakodnevno borimo, i dalje imamo duha i smeha, na čemu su nam uvek zavideli a bogami nam i dalje zavide stanovnici svih bivših zemalja Jugoslavije - zaključuje ona.

Zato i ne treba da čudi što će Beograd i ove godine imati najbogatiji novogodišnji program. I ove godine, kako glavni grad, tako i ostatak Srbije sebi će privući mnoge putnike iz okolnih zemalja, koji već tradicionalno kod nas dolaze tokom novogodišnjih praznika. Na taj način ćemo, bar na kratko ponovo biti jedno, podsetićemo se kako je lepo živeti bez razlika, govoreći različitim dijalektima, a pevajući iste pesme.

Podelite i vi sa nama svoja iskustva i napišite nam u komentarima kako vi ili vaši prijatelji živite u zemljama bivše Jugoslavije, šta vam nedostaje a na šta ste ponosni.

(Gordana Ćosić - g.cosic@telegraf.rs)