PORODILA SE U ZATVORU: Nismo monstrumi, već lude i hrabre žene!

- Ne želim da se zna zbog čega sam ovde. Tu sam jer sam nešto zgrešila, ali to ne mora ceo svet da zna. U zatvoru sam tačno 13 meseci. Došla sam na izdržavanje kazne u drugom mesecu trudnoće. Još dok me nisu doveli znala sam da sam trudna - počinje priču za Telegraf.rs žena koja se pre tačno šest meseci porodila u Kazneno-popravnom domu za žene Požarevac.

Ona nije jedina. Do skoro je takvih bilo šest, a sada ih je samo dve. Ipak, jedino je K. izrazila želju da priča sa nama. Druga majka je rekla da to ne želi.

K. ima 40 godina. Duge crne kose, izrazito lepa i zgodna žena, sedi s nama i objašnjava da je kod kuće ostavila dvoje odrasle dece, sina i ćerku. Ima bogat rečnik, lepo se izražava, mnogi obrazovani ljudi bi joj pozavideli na tome. Pre nego što je ušla u zatvor nosila se mišlju da abortira, ali je shvatila da će po odsluženju kazne imati 42 godine i da tada svom drugom suprugu neće moći da rodi dete. Zato je i donela ovu odluku.

- Bila sam svesna gde idem i gde ću se nalaziti, ipak, ni slutila nisam da će biti ovako teško. Kako vreme odmiče, sve više sam vezana za sina, privrženi smo jedno drugom, usmereni jedno na drugo 24 časa... Ne znam kako ću preživeti rastanak od njega - kaže ona sa suzama u očima.

Trudnoća je bila rizična, pa K. nije mogla, kao ostale trudnice, da veze i prisustvuje kursevima koji se organizuju za njih. Morala je da odleži devet meseci. Utehu je našla u knjigama. Čitala je sve, od Platona do Danijele Stil. Ali je i svoju sobicu uredila tako da joj bude što prijatnije i da se oseća što više kako kod kuće. Ima tu svačega - krema, slika, postera...

- Knjige, časopisi i huktanje... Kad će kraj... Pamtim da sam jedva čekala da se porodim - priseća se.

A onda je svetlost dana ugledao njen sin.

- Dete će sigurno saznati da je rođeno ovde. Bilo je mnogo razloga zbog kojih mi je padalo na pamet da ga ne rodim - majka sam dvoje odrasle dece, idem u zatvor, mogućnost da ne izađem s detetom, moje godine... Ali, drago mi je da sam rodila. Kada dođe vreme, sve ću mu reći i objasniti. Ne volim ništa da krijem i to je sigurno nešto što će ga u životu pratiti. Neka on bude dobar dečko i neće biti zime za njega – poručuje samouvereno K.

Muž, deca i roditelji je stalno obilaze. Brak joj nije bio ugrožen nijednog trenutka zbog služenja kazne. Naša sagovornica kaže da ako se ljudi vole ništa na svetu ne može da ih rastavi. Ipak, pribojava se da po izlasku neće tako lako naći posao, mada ima mnoštvo ideja čime bi se sve bavila.

- Došla su mnogo teška vremena. Nikome nije lako da nađe posao, znam da neće biti ni meni, pogotovo zbog dosijea. U početku ću biti s detetom. Želela bih da istaknem da nismo monstrumi, već majke koje su bile lude i dovoljno hrabre da rode dete u ovoj situaciji, na ovom mestu i koje svoju decu vole najviše na svetu. Baš me briga ko će da mi sudi i šta će da kaže - dodaje ona.

Pelene, uglavnom "pampers", sredstva za higijenu, benkice, hranu, obezbeđuje Zavod.

– Tužno mi je što moram da ostanem pet meseci pošto Filip ode. Ja se za to vreme neću resocijalizovati, a dete će patiti. Okolnosti u kojima se nalazimo ovde čine da majka i dete budu mnogo vezaniji nego što bi bili napolju. Koliko god da dete ide kod tate, dede i kod sestre, to su za njega stranci. Filip najbliže viđa jednom mesečno, a to nije dovoljno da ih upozna - priča ona.

Dani u zatvoru teko sporo i polako. Malo šetnje, knjiga, poneka serija na televiziji, igranje s Filipom i već padne mrak.

- Svakom može da se desi greška u životu i samo ako čovek ima volju i želju da menja svoj život, treba mu pomoći - poručuje naša sagovornica.

- Mogu u sve da se razočaram i da prestanem da verujem, sem u ljubav. Ljubav zaista sve pobeđuje. Čovek snagom svoje volje može ama baš sve.

I koliko god bila hrabra, K. ima svoje strahove, ali ne da da joj remete život. Ne da ni depresiji da je savlada.

- Ako uhvatim sebe da gledam deset minuta u jednu tačku, odmah se dižem, počnem da radim trbušnjake, vežbam, uzmem sina... Vodilja mi je to da sve ima svoj početak i kraj da će i ovo da se završi. Ne očekujem ništa, ali nadam se. Najviše od svega se nadam da ću izaći zajedno sa svojim sinom odavde.

(Biljana Tasić)